Deljenje nije uvek deljenje

6290725551_1fb9532a45_oNa prvi pogled, inicijative koje promovišu deljenje izgledaju kao veoma važni elementi za građenje ekonomije bazirane na solidarnosti i održivosti. Ipak, ovi različiti modeli distribucije ne generišu iste društvene i finansijske benefite. Neki od njih, kao što je npr. Uber, su forme „sharewashing-a“[1]. Zapravo, Uberov biznis model, finansiran od strane Goldman Sachs je potpuno suprotan ideji deljenja.

“Deljenje je novo posedovanje” je nešto što će vam svako ko posmatra trendove reći. Zašto kupiti bušilicu ako ćete da je koristite samo dva puta godišnje? Ili kupiti auto ukoliko češće stoji ispred kuće? Zar deljenje nije bolja alternativa?

Na ovaj način, možemo da održimo nivo konfora a da nam je potrebno manje stvari, na zadovoljstvo životne sredine, ali i naših novčanika. Deljenje izgleda kao nešto što pruža nadu potrošačkom društvu koje trenutno zahteva više nego što Zemlja može da podnese.

Važnost ove evolucije je teško podceniti. Ona pokazuje kulturne zaokrete: status koji se sada prilepljuje uz vlasništo nad nekim dobrom počinje da se smanjuje. Mladi ljudi na čitavoj planeti su više nego ikad neodlučni da li da kupe automobil, čak i da dobiju vozačku dozvolu. Uprkos tome, potrošačkoj kulturi još uvek nije ni blizu kraj, što se vidi po sveprisutnoj žudnji da se poseduju statusni simboli kao što je iPhone itd.

Neki ljudi vide nove inicijative da se „deli“ kao predvodnike nove ekonomije bazirane na solidarnosti i održivosti. Realnost je, kao i uvek, mnogo kompeksnija, zato što su ove inicijative utemeljene na različitim modelima saradnje, vlasništva i kreiranja vrednosti. Nažalost, ovi različiti modeli deljenja uopšte ne generišu iste društvene i finansijske benefite. Neki od njih su samo forme sharewashing-a:

„Sharewashing čini mnogo više od pogrešne interpretacije termina kao što su iznajmljivanje, rad i nadgledanje kao „deljenje“. Dolazi do istezanja i krivljenja značenja reči „deljenje“ dok taj termin praktično ne izgubi značenje. Sharewashing takođe onesposobljava obećanje ekonomije bazirane na deljenju tako što krade sam jezik koji koristimo, pretvarajući presudan odgovor na neizbežnu ekološku krizu u još samo jednu etiketu za ekonomsku logiku koja je upravo zaslužna za to što prolazimo kroz krizu.

Problemi sa „Sharewashing-om“

Sledeće inicijative demonstriraju razliku između tipova deljenja i pokazuju zbog čega je potrebno da budemo obazrivi kada je „sharewashing“ u pitanju:

1. Prvi primer je sistem za deljenje automobila Autopia. Ovo udruženje podržava ljude koji žele da podele svoje automobile sa sugrađanima: takozvani „peer-to-peer“ sistem. Ovaj model je posvećen jasno definisanom društvenom cilju: posvećeni građani sarađuju u cilju obezbeđivanja održivijeg transporta. Štaviše, ovaj sistem ne generiše nikakve finansijske benefite u klasičnom, ekonomskom smislu. Ovo je primer „urbanih zajedničkih dobara“ nešto što građani stvaraju zajedno, a da nisu vezani logikom profita. Ovde je saradnja na najvišem nivou: vlasništvo i dodata vrednost se transparentno dele.

2. AirBNB je drugi primer: iznajmljivanje inače prazne sobe u vašem stanu ili kući. Logika deljenja je i dalje tu – zašto ne biste dali svoju neiskorišćenu sobu nekome kome je potrebno kratkoročno boravište? Ipak ovo prilazi bliže trenutnom ekonomskom sistemu. Izdavač zapravo zarađuje, a što je još važnije: sistem je u rukama kompanije koja posluje u skladu sa logikom berze. Ovo znači da, na kraju, sistem koji je determinisan speklacijama i gramzivošću vlasnika, onih koji su i odgovorni za nastalu krizu. Drugim rečima, AirBNB nas sve pretvara u mini-kapitaliste.

3. Paradoks nastaje sa Freecycle-om, mrežom zajednica čiji članovi besplatno ustupaju predmete u svom vlasništvu. Ova „ekonomija poklanjanja“ je upravo suprotna kazino kapitalizmu i zaslužuje punu podršku. Ipak, iako su neke od ovih zajednica aktivne na nezavisnim sajtovima i Yahoo grupama, često koriste Facebook kao platformu za svoje aktivnosti. Bolni paradoks u ovoj situaciji je to što Facebook prikuplja podatke o članovima Freecycle-a i prodaje ih multinacionalnim kompanijama.

Članovi Autopije su građani koji delaju samostalno, dok su članovi Freecycle-a oni koji nemaju nikakav uticaj na ekonomski model zato što Facebook može da „ugasi svetlo“ takvim inicijativama menjajući „sitna slova“ u pravilniku, ostavljajući korisnicima jedino opciju da prihvate ili odbiju promene. Facebook takođe može prosto da prestane da bude besplatan u narednih nekoliko godina. U Međuvremenu, Facebook zarađuje ogroman novac na račun ljudi koji promovišu održivu ekonomiju.

4. A tu je i Uber, koji jaše na talasima požrtvovanosti i koji je proždrao sve inicijative za deljenje. Da li iko može da se ljuti na nekoga ko koristi svoj automobil efikasnije tako što zaradi malo ekstra novca taksirajući nekoliko sati u danu? Da li su sindikati koji su se međunarodno ujedinili protiv Ubera samo bezobrazni, ili se tu krije nešto više? Neki ekonomisti kažu da bi trebalo da pustimo tržište da odluči o tome, pošto se inovacije ne mogu zaustaviti. Ipak, stvari nisu tako jednostavne zato što i komanija koja stoji iza Ubera ne želi slobodno tržište.

Slobodno tržište u teoriji funkcioniše normalno dok postoji dovoljno tražnje i ponude i kada svako ima adekvatne informacije za donošenje racionalnih odluka. Da bi se postigla ovakva stabilnost tržišta, potrebna je regulacija od strane vlasti, u vidu legislativa koje sprečavaju kartele i formiranje monopola. Ipak, uber ne želi ni mehanizam tržišta niti regulaciju vlasti. On jednostavno želi slobodu da bude broker za monopol.

Uporedite ovo sa tržištem nekretnina gde samo jedna kompanija na svetu zna šta ponuđači nude za svoje domove i šta potencijalni kupci žele i mogu da ponude. Upravo ovako funkcioniše Uber: to je broker koji funkcioniše na bazi skrivenog algoritma. Ni klijent ni vozač ne znaju ništa jedan o drugom. Cilj kompanije je zameni tržište koje barem delimično reguliše država, zapečaćenim Uber monopolom. To nema nikakve veze sa inicijativama za deljenje gde građani transparentno teže boljem društvu. Na kraju dana, Uber ništa ne deli: ne-deljenje je u srži njihovog poslovnog modela koji finansira Goldman Sachs.

Izazov

Izazov sa kojim se suočavaju inicijative za deljenje je, kako je rekao Michel Bauwens (osnivač Peer2Peer mreže) u svojoj knjizi “De werld redden“ (Spasiti svet): “Kako možemo da izgradimo sistem koji omogućava ljudima da stvaraju u skladu sa logikom saradničke proizvodnje bez uvođenja kapitalističke logike koja garantovano uništava saradničku proizvodnju?“

Da li zaista želimo da zamenimo taksistu slabije plaćenim slobodnim strelcem koji ima prekarni status? Drugo, države moraju da ponude legislativni okvir koji podržava građanske inicijative umesto da radi protiv njih. Ovde nas može inspirisati istorija. Privatno i javno vlasništvo su poznati koncepti, ali zajedničko vlasništo nad zemljom onemogućeno je u Belgiji, neposredno nakon njenog nastajanja kao nacije. Nakon uvođenja NAFTA sporazuma 1994. član 27 Meksičkog ustava je promenjen, a kao rezultat, jedan od najvećih uspeha Meksičke revolucije (1910-1920), kolektivno vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem više nije bilo moguće.

Mi snosimo odogovrnost

Nisu samo vlade te koje igraju jasnu, facilitatorsku ulogu u svemu ovome. Mi kao građani takođe snosimo odgovornost. Ukoliko želimo da transformišemo autentičnu potrebu da se stvari dele u održivu ekonomiju, moramo da uradimo mnogo više od prostog deljenja električnig aparata. Moramo da oblikujemo novu ekonomiju sami.

Model koji najviše obećava da se nešto tako izvede jeste model saradnje. Dok kooperative prave mali profit kao sporedni cilj, svaki korisnik postaje suvlasnik, a svaki glas nosi težinu prilikom donošenja odluka u procesu. Sektor kooperativa je i dalje prilično mali, ali građani pokreću sve više i više inicijativa, a one koje već postoje – rastu.

Ovo je posebno tačno na polju obnovljivih izvora energije. U Nemačkoj, skoro 50% instalacija obnovljivih izvora energije su u vlasništvu građana ili njihovih kooperativa. A u Holandiji već postoji više od sto kooperativa u ovom polju. Da li će ova zajednička vlasništva postati stvarne alternative ili ne, zavisi od nas. Uzmimo za primer Belgiju, malu zemlju: postoji preko 230 milijardi evra na štednim računima u Belgiji. U ovom trenutku, banke odlučuju kako će taj novac da se koristi, odnosno kako neće da se koristi. Kada bismo mogli samo jedan procenat tog novca da investiramo u kooperative koje pokreću građani, tada bi održiva ekonomija mogla da se razvije na osnovi otvorenih kooperativa, deljenog vlasništva i stvaranja društvene vrednosti.

I za kraj, ali ništa manje važno, kada bi peer-to-peer inicijative koje kontrolišu građani došle u prvi plan kao alternative Facebook-u, tada bismo bar znali da naši podaci nisu u posedu velikih korporacija.

Dirk Holemans

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Green European Journal

S engleskog preveo Aleksandar Elezović

[1] sharewashing je termin koji nema prevod a opisuje pokušaj da se aktivnosti koje se obavljaju s namerom da se ostvari zarada predstavljaju kao „ustupanje“ nečijeg privatnog vlasništva na korišćenje.