O zelenima i Zelenima – od pokreta do partija i nazad

6635655755_8a6a54004f_o

Zelena politika se gotovo uvek u široj javnosti vezuje za zaštitu životne sredine, rešavanje pojedinačnih ekoloških problema ili očuvanje nekih ugroženih vrsta. Međutim to je samo jedan mali segment posebne, relativno mlade političke ideje koja je stala iza zastave ove boje1.

Prvo po čemu se zeleni izdvajaju u odnosu na ostale političke pravce je holistički pristup svim pitanjima. Bilo da su socijani, rodni, radni ili na primer ekološki, probleme je nužno posmatrati kroz sveobuhvatnu analizu, u datom ne-univerzalnom kontekstu i shodno tome iznaći rešenje, bez favorizovanja jedne strane održivosti, jedne grupe ili jednog čoveka. Ovakav ideal očekivano sa sobom nosi obavezu temeljnog promišljanja, diskusija i često žustrih rasprava. Zato je važan sledeći stub zelene ideje – demokratija koja teži potpunoj participaciji svih aktera u donošenju odluka. Zeleni, bez obzira na stepen i formu organizacije, uspostavljaju horizontalnu strukturu i direktnu demokratiju, služeći se bez zadrške novim i progresivnim metodama komunikacije kako bi se svima omogućilo učešće i obezbedio protok informacija. U težnji da se ovakva demokratija uspostavi i šire, na različitim nivoima odlučivanja, nije teško uvideti da za to postoje ogrome prepreke u širem društvu. Jedna od njih je nedostatak socjalne i ekonomkse pravde, to jest da ne postoje zaista jednake mogućnosti za sve. Klasna borba je veoma kompleksno polje za zelene s obzirom da oni, za razliku od ostalih ideologija, žele da usklade interese ugroženih i eksplatisanih ljudi i sa održivom privredom: proizvodnjom i potrošnjom; individualnim slobodama i kolektivnim dobrom. Solidarnost se ne odnosi samo na odnose unutar jednog društva, već je zeleni proširuju ka globalnom nivou, prema ostalim živim bićima, kao i u širem istorijskom kontekstu, pa bi tako trebalo biti odgovoran i prema budućim generacijama i ne narušavati njihovu dobrobit sadašnjim postupcima. Tako se vraćamo na važnost očuvanja prirode i resursa na planeti, što zeleni često nazivaju „ekološka mudrost“. Uz ove osnovne zelene političke ideje neodvojiv je feminizam, nenasilje, a od skora i pojam „odrasta“2, kao i mnoge druge konkretne politike, zavisno od lokalnih konteksta.

Kako se došlo do ovakve slagalice ideja? Predistorija zelenih pokreta može se sagledati od Starih Rimljana i Grka koji beleže proteste protiv zagađenja otpadom u gradovima, preko Američkih starosedelaca i njihove ideje o zemlji koju ne posedujemo već pozajmljujemo od svojih potomaka, do prve organizacije za zaštitu prirode osnovane u Sjedinjenim državama još u 19. veku pod nazivom „Siera klub“3. Ipak, modernu Zelenu politiku uobličenu u partju na nacionalnom nivou dočekaćemo prvi put tek 1972. godine na Novom Zelandu.

Nakon Drugog svetskog rata, privredni rast nije se mnogo obazirao na životnu sredinu, indstrijalizacija je eksponencijalno doprinosila zagađenju, a potrebe za resursima kao što su hrana, energenti i životni prostor rasle su nezaustavljivo. Naučna dostignuća poput nuklearne energije, pesticida i antibiotika davala su utisak da je čovek ne samo odvojen već i nezavistan od prirode, koju je moguće potpuno kontrolisati i njome upravljati. Na društvenom planu, otvaraju se mnoga pitanja: kolonijalizam, rodna diskriminacija, rasna segregracija i svakojaki oblici nejednakosti uprkos obećanom prosperitetu. Šezdesetih i sedamdesetih godina paralelno hladnoratovskoj pretnji, širom sveta počinju protesti protiv lokalnog zagađenja, borbe za oslobođenje žena, mirovni i antinuklearni pokreti. Oni se međusobno preklapaju i solidarišu u svojim direktnim akcijama, što ih vodi i ka teoretskom promišljanju jedinstvene politike iz koje se kasnije kristalisala Zelena politička ideja. 1972 grupa autora okupjena oko Rimskog kluba izdaje knjigu koja će promeniti (zeleni) svet pod nazivom „Granice rasta“4 Iako sadrži kasnije kritikovana i u mnogome prevaziđena viđenja o rastu, ovo delo svojevremeno predstavlja nekoliko ključnih smernica za buduće zelene i Zelene: (1) tehnička dostignuća neće sama po sebi doneti održivo društvo; (2) ubrzani rast industrijskog društva ima eksponencijalni karakter i opasnosti koje se akumuliraju tokom relativno dugog perioda mogu veoma brzo imati katastrofalan efekat; (3) čvrsta međusobna povezanost problema izazvanih stalnim rastom znači da se ovi problemi ne mogu rešavati izolovano.

Osamdesete godine prošlog veka za zelene prolaze u znaku konsolidacije partija, stvaranja mreža i nadnacionalnih savezništva. Do danas jedna od važnih odrednica zelene politike je intenacionalizam, kako zbog globalne solidarnosti naroda tako i zbog prepoznavanja nefunkcionalnosti političkih granica u kontekstu ekoloških problema i prirodnih ekosistema uopšte. Nove teme koje okupiraju zelene pokrete i partije su ugroženost ozonskog omotača, gubitak šumskih prostrantava, vrtoglav rast ljudske populacije i usklađivanje njenih potreba sa prirodnim okvirima. U budućim decenijama na velika vrata ulazi efekat staklene bašte i klimatske promene, osiromašenje svih resursa, globalizacija, ekonomske i krize energenata, pogotovo nafte.

Ne postoji zelena dogma. Zelena ideja je u tom smislu liberalna jer pretpostavlja nužnost različite interpretacije u različitim kontekstima. Tako se, nakon perioda ujedinjenja različitih pokreta pod jedinstveni zeleni kišobran, teroretskim diskusijama i aktivističkom praksom korak po korak dolazi do nijansiranja i postavljanja demarkacionih linija. Ono što se često zamera pogotovo zelenim partijama, je primetno šarenilo u ideološkom sadržaju – od radikalnih deja duboke ekologije, ekologizma, ekofeminizma i ekosocijalizma, preko enviromentalističkih ideja održivog razvoja oličenog u „Green New Deal“-u, socijaldemokratske reformističke prakse, pa do nekih zaštitarskih čak konzervativnih elemenata i zelenih liberala. Ovaj politički diverzitet kao i svaki drugi, na primer kulturni, rodni, ili generacijski, prihvata se kao bogatstvo i prednost, a kontinuirano preispitivanje i saradnja između ideja i ljudi ima prednost nad kompeticijom koju bi idealno trebalo napustiti. Kako je zelenima jednako važan proces kao i cilj, upravo su razlike u procesu i metodologiji napravile najveće podele u pokretu.

Dok su se jedni posvetili izgradnji orgazacija koje danas poznajemo kao nevladine i neprofitne smatrajući da će na taj način održavati visok nivo organzacije i kapaciteta, a sačuvati jednostavnost strukture i promptne reakcije5, drugi su rešili da se uključe u postojeće političke strukture oformivši Zelene partije, odakle bi parlamentarnom borbom ostvarili neposredan uticaj na državne, regionalne ili lokalne politike. Po strani ova dva puta, ostao je veliki broj onih koji ne žele članstvo ni u jednoj organizaciji, ali itekako žele promene u društvu i oni su deo šireg pokreta koji u sebi sadrži podskupove sa različitim partikularnim borbama, ali koji se neretko ujedinjuju, najčešće po nekom urgentnom pitanju: anirasizma, solidarnosti sa drugim grupama, anti-ratnih akcija, za klimatsku pravdu itd.

Naravno, pojedinci ili čitave grupe prolaze iz jednog u drugi model što pomaže Zelenima da ostanu „narodna partija“ sa stalnim protokom članova iz ostalih zelenih. Pa ipak, mejnstrim političke partije kakve su neke od većih evropskih Zelenih poput Nemačke, Švedske, Finske ili Engleske i Velsa, teško prihvataju u svoje programe radiklana rešenja iako se načelno slažu sa potrebom za radikalnu promenu. Ko-osnivačica Zelene partije u Nemačkoj, poznata po svojim radikalnim idejama i tada buntovničkoj „anti-establišment“ pojavnosti, Petra Keli, osamdesetih godina prošlog veka promovisala je nešto što je nazivala „anti-partija“. To je politička organizcija koja se ne plaši preuzeti vlast i odgovorost, ali ne pravi kompromise oko demokratičnosti; partija koja će ući u parlament, ali zadržati i razvijati bazu u širem pokretu i poštovati njene interese.

U praksi uloge među različitim organizacionim nivoima nažalost bivaju često podeljene – dok neformalnije organizacije praktikuju alternativne strukture i služe kao lakmus za interes društva, a veće organizacije proizvode i zagovaraju alternativne politike, Zelene stranke na parlamentarnom nivou uglavnom se bave defanzvnim politikama: sprečavanjem (na primer: ekoloških katastrofa, produbljivanja nejednakosti i autoritarizma); ograničenjima (emisija gasova sa efektom staklene bašte, kvote za rodnu ravnopravnost, regulacija tržišta, ograničavanje broja mandata i akumulacije moći); i zabranama (diskriminacije, upotrebe štetnih supstanci, trgovine genetski modifikovanim organizmima, eksploatisanja zaštićenih prirodnih dobara i ugroženih vrsta, nuklearnih energetskih programa).

Od dvehiljaditih Zeleni uviđaju da su problemi sve kompleksniji, a usled globalizacije krilatica „misli globalno – delaj lokalno“ može se pretvoriti u „i misli i delaj i lokalno i globalno“. Njihov konkretni rad ugrubo možemo podeliti na proaktivan i defanzivan, dve strane koje bi morale da se dopunjuju. U drugu grupu zadataka spada na primer borba za sprečavanje bespovratnih štetnih procesa zagađenja i uništavanja resursa, adaptacija na klimatske promene i umanjivanje katastrofalnih posledica, sprečavanje neoliberalnih mera štednje i očuvanje ostataka socijalne države, očuvanje lokalnih prirodnih dobara, borba za prava izbeglica i drugih diskriminsanih grupa, uz pozivanje na zakonske okvire i ljudska i građanska prava. Prokativno delovanje ogleda se kroz kreiranje alternative parlamentarnoj demokratiji, borbu za dostupnost tehnologija koje bi obezbedile održivo korišćenje resursa i prelazak na obovljive izvore energije, društvenu proizvodnju, jačanje kooperativa ili zadruga, zagovaranje ekološke poljoprivrede, usvajanje progresivnih antidiskriminacionih politika, kao i apstraktnu promenu paradigme, redefinisanje potreba i indikatora kvaliteta života, odnosa pojedinca i kolektiviteta.

Plešući na ivici između, a katkad i na margini većih i poznatijih ideologija, Zelenu politiku od samih početaka prate predviđanja o propasti i prolaznosti. U tradicionalnoj konzervativnoj političkoj areni, svaki neuspeh Zelenih partija, gašenje organizacija i rasipanje pokreta, čini se kao očekivano, a svaki novi uspeh i rađanje inicijativa bivaju dočekani sa skepsom i iznenađenjem. Stoga je zadatak na samim zelenim akterima je da se dokažu kao relevantna politička struja, istaknu svojim jedinstvenim progresivnim politikama i pokažu da su tu da ostanu.

Ako se osvrnemo u današnjem istorijskom trenutku, kada je širom planete nejednakost u dostupnosti resursa, čak i onih za prosto preživljavanje, na najvišem nivou od devetnaestog veka6; kada ubrzano osećamo posledice globalnih klimatskih promena izazvanih pogrešnim ekonomskim modelima, nije teško zaključiti u kom pravcu, kao Zeleni, usmeriti urgentne političke borbe i koliko radikalno treba postaviti dugoročne ciljeve ako zaista želimo dostići održivost.

Iva Marković

Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Liceulice

1Zelena boja u prirodi potiče od biljaka koje sadrže hlorofil, jedinstveno hemijsko jedinjenje u poznatom svemiru koje može da koristi sunčevu svetlost da proizvede kiseonik koji diše čitav živi svet i organsku materiju koja u raznim oblicima hrani sve ostale orgnizme. Dakle, zelena se može simbolički posmatrati kao fundamentalna boja održavanja života na Zemlji.

2Engleski – Degrowth

3Osnovana 1892 i idalje je aktivna! http://www.sierraclub.org/about

4Donella Meadows, The Limits to Growth

5Najpoznatiji globalni primeri visoko struktuiranih organizacija koje se bave zelenim politikama su Greenpeace, Friends Of The Earth, La Via Campesina, Oxfam itd.