Migranti ante portas

8972220637_a1b3e5080e_o

Zazor centra od periferije i njegova gadljivost prema ljudima koji žele da pređu granice se može razumeti i kao odraz straha od onih koji žele da prevaziđu klasne granice. Aktuelno podizanje zida na mađarskoj granici je tako samo jedna od refleksija evropske imigracione agende.

Mnogi su se istoričari i istoričarke sporili oko trenutka u kojem je zapadni deo rimske imperije definitivno propao, pa iako kao trenutak definitivnog pada najčešće identifikujemo 476. godinu, bitno je podsetiti da su i mnogi drugi datumi bili i ostali u opticaju. To je možda i pitanje s najvećim simboličkim kapitalom u istorijskoj nauci. Ali ne samo zbog romantične vizije Rima ili fascinacije rimskim zakonodavstvom i velelepnom arhitekturom, već zbog proste činjenice da i Imperija može pasti. I taj je pad ostao neprijatno podsećanje za sve one strukture moći koje misle da će njihov trenutak trajati zauvek, da se istorija završila, da je pronađeno sve što je imalo biti pronađeno i da alternative nema. Zapadno rimsko carstvo palo je tako što su se vojne formacije s Rajnske granice povukle u metropolu: to su iskoristile horde imigranata, jedne novogodišnje noći prešli su zaleđenu reku i voila ‒ Rim je nakon nekoliko decenija pao. Popularni su se mitovi zadržali i do danas: svakako najpoznatiji mit je onaj o „pljački Rima“: Goti uleću, siluju i ruše sve pred sobom. Uistinu, u Rimu je tada bilo i malo toga da opljačka i malo ko da se siluje. Pljačku su pre konstruisali moderniji istoriografi da bi pokazali da oni koji dolaze s periferije mogu samo da ruše,  pljačkaju i siluju. Njihova je gadljivost od periferije koja provaljuje preko granica bila i ostala refleksija straha od onih koji žele da pređu klasne  granice.

Paralela sa sadašnjim evropskim agendama, praksama i strahovima ispostavlja se sama: limes se iznova diže na glavnim rutama kojim se odvija savremena globalna Seoba Naroda: Evropska unija dogovara utvrđivanje limesa na Mediteranu, Mađarska planira odbrambenu liniju na granici sa Srbijom, Bugarska je svoj zid odavno izgradila. Granica Srbije i Mađarske jedna je od arterija pomeranja ljudi u Zapadnu Evropu: manje od dvesta kilometara granice predstavlja trenutno najpristupačniju rutu.

Mađarski primer se ovdašnje javnosti svakako najviše tiče: iako se tvrdi da je glavna tačka spora, zapravo, simbolički momenat ‒ navodno, najavljeni zid bi mogao izgledati kao da je podignut protiv stanovništva Srbije ‒ pozadina spora je daleko pragmatičnija. Iza političkih prepucavanja dva premijera stajale su argumentacije za domaće upotrebe, ali i jedan i drugi premijer zapravo imaju isti strukturalni motiv: smanjiti troškove zadržavanja mase ljudi koji su se namerili na Zapad. Jedan želi da se protok zapuši i da se migranti i migrantkinje zaglave na teritoriji južnog komšije, drugi želi da oni što pre i što lakše proteku do severnog. Ali istovremeno se lokalnim glasačima prećutkuje činjenica da je mađarski zid samo evropska imigraciona agenda nastavljena drugim sredstvima. Sistemom bilateralnih i multilateralnih ugovora evropska administracija teret „brige“ o imigrantima ostavlja državama  koje se nalaze na putu migracija, kao što su Srbija i Mađarska. U pitanju je tipičan slučaj diversifikacije troškova, s jednom razlikom: troškove delimo svi  da bismo rešili problem koji se, u krajnjem slučaju, tiče kapitalističkog i ideološkog centra Evrope. Cinik bi primetio da je u pitanju solidarnost siromašnih s bogatima ‒ prisilna doduše, ali kako bi drugačije ovakva solidarnost bila moguća?

Države koje imaju nesreću da se nalaze na rutama populacionog toka jedne drugima prebacuju vruće krompire (ljude)  i nalaze se u sve oštrijem konkurentskom odnosu, pa se otvorila još jedna „trka do dna“. Dakle, nakon što decenijama gledamo trku u smanjivanju radničkih i ženskih prava, ekoloških standarda i liberalizaciji tržišta za kapital, ubuduće ćemo gledati i trku do dna u surovosti prema globalnom lumpenproleterijatu (kapitalizam, kao što znamo, obožava konkurenciju).

Ali problem se nikakvim policy pristupima neće rešiti, samo će biti uvaljen nekom drugom. Tako se on pokušava utrapiti južnom susedu, na sličan način na koji se pokušavao i pokušava uvaliti i pežorativni epitet „balkanski“. Ono što je nekada bilo lepljivo „balkansko blato“ danas će biti mase izgladnelih tela koja čekaju ispred zidova Evrope i na kojima je ispisano naličje globalnog kapitalizma. Možda bi se mogla iznova promisliti i ona devetnaestovekovna anegdota o ambasadoru i neugodnoj situaciji nastaloj prilikom silaska iz kočije: strani će ambasadori odsada ‒ dok izlaze iz automobila ‒ umesto u konjsko, zagaziti u migrantsko govno. No to nije nikakav kuriozitet, već strukturalno nužna i neizbežna posledica: Balkan je postao glavna ruta migracije iz Azije, pa se od balkanskih država u budućnosti očekuje da se bespogovorno pobrinu da ove populacije ne stignu na željena odredišta te da ih lokalne birokratije zadrže u svojevrsnim pravnim limbovima i prelivnim šahtovima; sve sa ciljem da se ne bi uznemirio lagani san privilegovanih stanovnika centra. Periferne države se stoga pretvaraju u vojne oblasti, stanovništva u legije kojima se delegira branjenje ovog ili onog dela granice; a tu su, naravno, i centurioni i prefekti, koji se nagrađuju tolerisanjem ponašanja koja bi u metropoli bila nedopustiva. Tako je sloboda centra zapravo sloboda od populacionih režima koji se proizvode na periferiji. Jer u kontekstu globalnog kapitalizma prava je moć prebaciti probleme drugima, a prava je sloboda uživanje u iluziji samodovoljnosti i slobodi od problema.

Naravno, kada je u pitanju ograda koja će (možda) biti izgrađena, problem je i estetski koliko i politički. Licemerna briga političke elite aktivirana je i zbog toga što bi možda, gledano kroz stočnu ogradu, postala jasnija i antiemancipatorska priroda savemene Evrope-tvrđave, a specifično bi uređenje Evropske unije pokazalo svoju pravu svrhu: postoji zajedničko tržište, kapital se ljulja tamo-amo potpuno slobodno, centar Evrope se proglašava „slobodnim“, ali se u isto vreme zadržavaju nacionalne države da bi odigrale ulogu periferije: bazeni jeftine i prekarne radne snage, ili vojne krajine okrenute pretnji sa Istoka, ili i jedno i drugo.

Migranti i migrantkinje koji dolaze nisu samo autohtoni siromasi Istoka, već posledica globalizacije koja je deregulisala granice za kapital da bi se on mogao koncentrisati u protočnim čvorištima: metropolama i privilegovanim državama. Pa pošto ljudi imaju jednu neobičnu osobinu ‒ žele da žive život dostojan čoveka ‒ stanovništvo je krenulo za njim. A da bi se odbranila privilegovana pozicija onih u metropolama i kojima je omogućen pristup kapitalu, bilo je potrebno izgraditi različite ‒ administrativne, fizičke i diskurzivne ‒ granice koje će taj protok zaustaviti. Do izražaja je došao temeljno ambivalentan odnos kapitala prema granicama: one su loše ako zaprečavaju protok kapitala, ali su i te kako dobre ako sprečavaju socijalnu i klasnu mobilnost stanovništava kao i pristup lekovitoj radijaciji kapitala koncentrisanog u metropoli. Tako je Evropa izgradila čitav sistem komplikovanih, kompleksnih, preklapajućih a istovremeno i visokotehnologizovanih i militarizovanih snaga za odvraćanje neprijatnih pridošlica: ograde, policijske snage, pravne zavrzlame država koje vam se nalaze na putu ako se pomerate prema centru Evrope, komunalne policije za kontrolisanje klasne/rasne higijene urbanih sredina i slično. Ali problemi se masovnih migracija ‒ koje su po brojnosti već prešišale one migracije izazvane Drugim svetskim ratom ‒ u kontekstu savremenog globalnog kapitalizma ne mogu nikada rešiti.

Sila boga ne moli, ali ne mole ga ni globalne tendencije ni populacije koje su se pokrenule u potrazi za egzistencijom, a ponajmanje ga mole strukturalni antagonizmi kapitalističke proizvodnje. I nijedna evropska agenda neće zaustaviti priliv izbeglica koje vrše pritisak na novostvorene limese. No krajnje zanimljivo jeste i podsećanje da postoji još jedan tvrdoglavi mit moderne istoriografije: onaj o „mračnom veku“ koji je nasledio svetlo Imperije. Uistinu, veliki broj istoričara bi se danas složio da je kastinsko (i sirotinjsko) društvo kasne rimske imperije zamenilo egalitarnije, a vrlo verovatno i efikasnije, društvo proto-državno-plemenskog uređenja. Drugim rečima, ljudi s periferije doneli su globalnu promenu nabolje. A pravo „mračno doba“ jeste onaj period u kojem se imperija na izdahu bori protiv globalnih tendencija kojima je sama kumovala.

Stefan Aleksić

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Fotografija:https://www.flickr.com/photos/climatalk/8972220637/