Ekosocijalizam šta je, muči te to pitanje

14004988380_1677a7c3ec_kEkosocijalizam na svom osnovnom nivou je fuzija između zelenog (eko) i crvenog (socijalizam) pristupa političkoj ekonomiji. Ali sama ideja nije toliko jednostavna. Tako da je možda najbolje započeti sa navođenjem šta ekosocijalizam zapravo nije.

Zelene politike su se vremenom formirale kroz interakciju i pod uticajem levice i centra tradicionalne političke misli, ali u njiovom srcu je uvek bila briga za ekologiju planete i sva stvorenja koja na njoj žive.

Sa jedne strane imamo James Lovelock koji se pojavio sa Gaia hipotezom, koja postulira da je biosfera samo-regulišući entitet sa kapacitetom da održi našu planetu zdravu kontrolišući međusobne veze fizičke i hemijske sredine. Ovaj način mišljenja je zajednički poznat kao “dubinska ekologija”, i njegovi mnogi kritičari (ekosocijalisti među njima) vide je kao “anti-ljudsku pošto se sva krivica za trenutnu ekološku situaciju na planeti prebacuje na ljudsku vrstu.

Ima istine u tome naravno, ali staviti akcenat na celokupnu ljudsku populaciju uz svaljivanje krivice i na najsiromašnije klase društva uz sagledavanje naše vrste kao nečeg stranog i odvojenog od ostatka prirode planete je ogromno propuštanje poente.

I brigada o penaseljenosti planete spada u kategoriju dubinske ekologije, ovo Maltusijansko mišljenje je suprotnost od ekosocijalizma. Dubinski ekolozi žele da dramatično smanje ljudsku populaciju, iako uglavnom ne ulaze u detalje kako bi to bilo ostvareno, što može da vodi u ekofašizam.

Druge varijante ekološkog mišljenja teže da naglašavaju teorije poput bio-regionalizma, koja je manje problematična, ali ipak postoji nerealna glorifikacija prošlih vremena kada ljudi nisu putovali daleko i kada je populacija bila relativno mala. Domorodačka plemena Amerike često se navode kao primer života na bio-regionalan način, pre nego što su se Evropljani pojavili i sve pokvarili.

Većina Zelenih partija širom sveta usvojile su formu lokalizma kao glavnu političku platformu. Ova ekološka filozofija koja je, u svojoj suštini, vrsta neo-Smitovske (Adam Smit) teorije, gde se mala, lokalna preduzeća takmiče u lokalizovnoj ekonomiji. Ovo je relativno štetno po životnu sredinu, dok takođe podstiče kompetativnost između nacija i regija, to je u suštini oblik liberalizma.

Sa crvene strane, ekosocijalizam (kao i neki drugi oblici socijalizma) definitivno nije ni nalik autoritativnom socijalizmu Sovjetskog Saveza ili Kine tokom 20og veka. Ekosocijalisti vide tu epohu socijalizma kao državni kapitalizam, a ne socijalizam, sa svojom opsesijom za proizvodnjom koja je jednako štetna po životnu sredinu kao i kapitalistička proizvodnja. Naravno, bilo je logičnih razloga za to, usled početne nerazvijenosti prvih socijalističkih zemalja, uz konstantnu pretnju neprijateljskih kapitalističkih država svuda oko njih. Ali upravo je ovo odstupanje od socijalizma bilo je jedan od razloga za urušavanje socijalističkih država 20og veka. Ovaj socijalistički model imitacije kapitalizma na kraju je i doveo do njegovog pada.

Trebalo bi takođe da bude jasno da je ekosocijalizam drugačiji od Zapadne socijal demokratije, iako Zelene partije koje optužuju ekosocijaliste da ih uglavnom koče, se često prilagođavaju ovom tipu politike, radije nego neo-liberalnom pristupu koje su vremenom usvojile i tradicionalne socijal demokratsske partije u zapadnoj Evropi.

Pa, da se vratimo prvobitnom pitanju, šta je tačno ekosocijalizam? Fundamentalno, to je eko-centralizovan socijalizam. Efektivni uzrok ekoloških problema koji je svima poznat je kapitalizam, sa svojom potrebom za rastom, eksponencijalno, nemilosrdno tokom vremena. Logika sugeriše da je to nemoguće, na planeti gde su resursi ograničeni, ali ukoliko ne raste, kapitalizam upada u krize koje će neizbežno voditi njegovom katastrofalnom kraju. Ali ovo ne znači da mnogo štete ne može biti učinjeno u međuvremenu, kao što vidimo na primeru klimatskih promenama.

Ekosocijalizam naglašava potrebu za saradnjom, pre nego za takmičenjem, za deljenjem pre nego za sebičnim sakupljanjem, i za čuvanjem pre nego za eksploatacijom. Sve ovo se primenjuje za dobrobit ljudi kao i planete.

Veoma važan koncept u ekosocijalističkom razmišljanju je “commons” . Ova tema seže u davnu istoriju, verovatno staru koliko i samo čovečanstvo. “Primitivna” društva su uglavnom bila zasnovana po konceptu commons-a i najranije priče o Robinu Hudu u Engleskoj bile su o borbi protiv zagrađivanja zajedničkih zemljišta od strane plemstva. Istorija obiluje sa željama moćnih da zagrade i zatim profitiraju od zajedničke zemlje. Vojnici za vreme Engleskog građanskog rata su još jedan primer ljudi koji su pokušavali da utvrde zajedništvo protiv struje ograđivanja.

Postoji debata o tome da li je Karl Marks bio ekosocijalista, gde neki kažu da jeste, na primer njegov koncept “metaboličkog kidanja veza” između čoveka i prirode, koje je uzrokovao kapitalizam smatra se za jedno od prvih dela ekosocijalizma. S druge strane, neki ga vide kao suštinski produktivistu. Marks je svakako imao svoju zelenu stranu, ali u peridodu ranog kapitalizma u kome je on živeo i stvarao razaranje životne sredine usled kapitalizma još uvek nije bilo toliko vidljivo pa se možda i zbog toga pitanje uništenja prirode našlo na marginama Marksovog rada.

Tamo gde se ekosocijalisti svakako slažu sa Marksom, je da centralno mesto proizvodnje mora biti zarad “upotrebne vrednosti” a ne zarad “razmenske vrednosti” , kao u kapitalizmu. Bez dublje analize zbog ograničenosti prostora bitno je naglasiti da bi produkcija trebala da bude zarad zadovoljenja potrebeba celokupnog društva, a ne zarad profita pojedinaca.

Ima dosta ekosocijalističkih pisaca ako želite da naučite više o ovoj temi čitajte Joel Kovel, Sarel Sarker, Derek Wall i ekofeminističke spisateljice Maria Myes and Shiva Vandana...

Prevod i dorada: Natalija Gojak

Delovi teksta su preuzeti sa portala London Green Left Blog

Fotografija:Leonardo Drahorad