Pravo na abortus od Poljske do Srbije

1Retradicionalizacijom društva, sve lošijim i manje dostupnim obrazovanjem kao i svakodnevnim padom životnog standarda većine štanovništva a posebno žena pitanje abortusa se ponovo našlo u fokusu diskusija. Ponovo se javlja potreba da se odbrani davno izboreno pravo žena da same raspolažu svojim telom.

Abortus je pravo svake žene rekli bismo, jer ona ima pravo da raspolaže svojim telom. Međutim, problem nije ni najmanje tako jednostavan. Postoji pregršt pitanja koje dele društvo i one koji se bave ovom temom: da li država i religija treba da se upliću? Da li, uplićući se, vraćaju ženu u njenu ulogu koja podrazumeva isključivo ulogu majke? Sa druge strane da li žena uopšte ima izbor, tj. da li uopšte raspolaže svojim telom ako je u drugom stanju, a to nije želela? Ako je abortus i legalan u nekoj državi kao što je kod nas u Srbiji, postavlja se pitanje zašto ima toliko abortusa? Ako znamo da to nije jedni način da se neželjena trudnoća spreči zašto je on i dalje tako učestao?

Poseban problem je odnos države prema ovom pitanju. Pojedine države uzimaju za pravo da abortus proglase nelegalnim odnosno da ženi oduzmu pravo da odlučuje o svom telu. Za izveden abortus u, Poljskoj recimo, sledi kazna zatvora i za ženu i za lekara koji izvede operaciju. U Poljskoj je abortus nelegalan sem ukoliko je ženin život na neki način u opasnosti nastavkom trudnoće ili ako je plod oštećen. Uzevši u obzir da je velika većina Poljaka katoličke vere sigurno je da je katolička crkva imala udela u odluci da se donese zakon koji proglašava abortus nelegalnim. Sa druge strane taj potez uopšte ne rešava problem. Abortusi se i dalje obavljaju, samo van zemlje ili na crno, često i kod nestručnih lica. To samo dodatno ugrožava kako društveni položaj žene tako i njeno zdravlje i život. Da li je vredno toga?

U Srbiji je abortus dozvoljen i vrši se i do 200 000 abortusa godišnje1. Samo pravo na abortus takođe ne rešava problem. Žena u Srbiji trebala bi da ima na raspolaganju kontracepciju i abortus, ali postoje pritisci sa različitih strana – crkva, društvo, porodica pa i partner. Srbija je patrijaharno društvo u kojem je žena kažnjena zbog svog odrođavanja od svoje jedine, prirodom determinisane uloge koja joj se priznaje – da rađa i odgaja decu.

Nedozvoljen abortus u Poljskoj

Poljska je jedna od zemalja Evropi u kojoj je abortus nelegalan. Uzevši u obzir da je od 1956. do 1993. godine abortus bio legalan, kako to da je pravo ženi da odlučuje o svom telu oduzeto u veku u kom su se žene borile i dobijale prava? Zakonom iz 1956. godine je abortus legalizovan ali pod uticajem legalizacije u Sovjetskom savezu, a ne kao akcija potaknuta iznutra i iz uverenja da žena ima pravo da bira. Zato i nije čudno što je padom komunističkog režima u Poljskoj i retradicionalizacijom društva jedna od prvih tema koje su pokrenute upravo abortus – odnosno njegovo ukidanje. Već 1989. godine je pokrenuto to pitanje u Sejmu (poljskom palamentu), da bi 1993. godine abortus potpuno delegalizovan. Odnosno, dozvoljen samo izuzetnim slučajevima kada je život majke u opasnosti. U periodu između 1989. godine kada je status abortusa počeo da se dovodi u pitanje pa do 1993. godine kada je konačno zakon izglasan, lekarima su profesionalna udruženja zabranjivala da vrše abortuse. Tako se moglo dogoditi da lekar izvršivši abortus izgubi dozvolu za rad, iako je u svakom momentu poštovao zakon. Zbog velike diskusije i buke koje je taj zakon doneo, to pitanje se u Poljskoj ne gasi i ne miruje, međutim abortus nikako ne dobija legalan status. 1996. godine na snagu je stupio novi zakon koji je bio daleko liberalniji po pitanjima i abortusa i kontracepcije kao i seksualnog vaspitanja u školama, mada nikako liberalan kao onaj iz 1956. godine.

Katolička crkva je imala snažan i direktan uticaj na ovakvu klimu i odnos prema abortusu. Prema podacima 88.4% stanovništva Poljske je katoličke veroispovesti2 pa je jasno kako su se stavovi katoličke crkve našli u Sejmu. Ne treba napominjati da se zakon o zabrani abortusa sprovodi na ženama kako katoličke veroispovesti tako i onim koje pripadaju nekoj drugoj veri.

Što se tiče rezultata zabrane abortusa, po statističkim podacima broj abortusa u Poljskoj je posle 1993. godine opao. Baš te 1993. izvršeno je samo 777 abortusa, a kasnije je taj broj još padao. Naravno, zvanični podaci se nikako ne mogu uzeti kao prava slika o abortusima u zemlji u kojoj su oni zabranjeni. Po nekim procenama u Poljskoj se posle 1993. godine godišnje izvrši između 80 000 do 200 000 nelegalnih abortusa.3 To je neka mnogo realnija slika broja abortusa koji se vrše na godišnjem nivou. Međutim, ne samo da delegalizacija nije smanjila broj abortusa, već su zabeleženi slučajevi kada su majke posle porođaja ostavljale decu na pragu bolnica gde su se porodile, ili na pragu crkve, ili su ih prodavale strancima, pa čak i bacale u smeće. Ovakvi i slični primeri su svakako dokaz da to što će se abortus zabraniti ne može smanjiti potrebu za njim.

Zabrana abortusa donosi samo novu hrpu socijalnih problema. Pojavilo se i nešto što se zove abortus turizam. Žene odlaze u strane zemlje, pre svega Ukrajinu, Litvaniju, Rusiju, Belorusiju, kako bi izvršile abortus. Odgovor ne leži u zabrani već u edukaciji. Žena mora znati koje su alternative abortusu, odnosno kako da ne dođe do neželjene trudnoće. A sem edukacije presudan faktor je i finansijska nezavisnost i materijalni uslovi u kojima žena živi. Loši materijalni uslovi i finansijska zavisnost direkno su povezani sa nesamostalnosšću u odlučivanju, čak i u vezi sopstvenog tela. U međuvremenu, dok se svi ovi uslovi ne poboljšaju, ženi se svako treba dozvoliti izbor.

Ukoliko crkva nastavi sa propagandom protiv abortusa i kontracepcije, a političari nastave da budu suviše osetljivi na reč crkve teško da će se šta promeniti u skorije vreme. Protesti su i akcije su neprestani, sa jedne strane su oni koji žele još restriktivniji odnos ka abortusu – zabraniti ga čak i u slučajevima da plod nije zdrav i da je život majke i deteta u opasnosti. A sa druge strane su oni žele slobodu izbora i prevashodno brigu o zdravlju, pravo na raspolaganje sopstvenim telom i budućnošću.

Abortusi u Srbiji

U Srbiji je žena u mogućnosti da izvrši abortus na legalan način, ali tu problem ne prestaje niti se na taj način rešava. Ono sa čime se žene ovde susreću je patrijahalni sistem koji podređuje žene kako na javnom tako i na privatnom planu.

Pre svega postoji mišljenje da je abortus „kriv“ za čitav niz problema koji postoje u zemlji. Primer iz naučnog rada Miodraga Todorovića i Olgice Radovanović je samo jedan od mnogih: „Zakonski propisi kod nas dozvoljavaju abortus jer je to osnovno pravo žene da samostalno odlučuje o rađanju, odnosno „pravo žene da upravlja svojim telom“.4 Upravo to pravo dovelo je do toga da se godišnje u Srbiji obavi oko 200.000 abortusa i prouzrokuju mnoge negativne posledice po zdravlje, reproduktivnu sposobnost, razvitak stanovništva, porodičnu i nacionalnu ekonomiju.“

Nije retkost da su žene odgovorne za čitavu zemlju, njeno stanovništvo i razvitak. Još uvek je uvršteno mišljenje da žene ne rađaju decu sebi i za sebe već za državu i narod. A abortus je još jedan od načina da žena izbegava tu svoju „obavezu“. Na primeru Poljske smo videli da zabrana abortusa nikako ne rešava problem. Naprotiv, samo još više komplikuje život žene, degradira je i direktno joj ugrožava život, jer ne nestaje neželjenih trudnoća već legalnog načina da se one prekinu.

Ni Srbija nije ostala imuna na uplit crkve u ovo pitanje. Posle 1989. godine retradicionalizacija u zemlji je uzela maha, a sa njom se i crkvi vraćala uloga autoriteta. Prvo se osmislio „Orden Majke Jugovića“ za žene koje imaju četvoro ili više dece, a kada odziv nije bio onakav kakav je crkva očekivala jer su Srpkinje odbijale da rađaju za državu crkva je ukinula ritual. Na sreću crkva nema toliki uticaj u Srbiji kao u Poljskoj ali je jasno da bi svakako ponovila scenario iz Poljske samo kada bi bila u prilici.

U čemu je u Srbiji zapravo problem?

Pre svega pokazalo se da je dominantana muška ideologija koja se ogleda kroz različit odnos prema muškoj i prema ženskoj deci u porodici ali i često i sprečavanjem da se rode ženska deca. U određenim slučajevima zadovoljstvo u braku ispitanih žena se ogleda samo kroz odsustvo nasilja, a i svest o sebi kao ženi je na nezavidnom nivou. Žene same smatraju da su manje vredne, da žena „može da pogreši“, dok muškarac izgleda ne može? Žene retko rađaju decu jer je to nešto što one same žele. Brak i porodica se ženama nekako događaju, to je nešto što se mora, što je unapred zadato samim životom.

To stanje je najlošije naravno u ruralnim oblastima Srbije, ali i u urbanim sredinama žena koja se ističe i drugačija je biva obeležena i negativno okarakterisana. Žene koje su svesne svojih reproduktivnih prava i koje su samostalno odlučile da ne žele da rađaju, izložene su ruglu sredine u kojoj žive. One su „sebične, drske i štetne po društvo“. Smatraju se nemoralnim i nepoželjnim, jer ne ispunjavaju patrijarhalna očekivanja i ne uklapaju se u sistem koji im patrijarhat nameće.

Ako uzmemo u obzir da se godišnje u Srbiji izvede oko 200 000 abortusa, da sa godinama života broj abortusa raste, abortus je definitivno dominantan način rešavanja problema neželjenih trudnoća. Ljubica Rajković navodi da su na Šumadijskom okrugu žene pričale da su imale po 20, 23 pa čak i 25 abortusa, a na Rasinskom okrugu, varvarinsko područje i po 30 abortusa.5 Da je to dobro – nije, ali smo ustanovili da bi zabranjivanje abortusa situaciju samo dodatno pogoršalo. Na pitanje zašto se kontracepcija ne koristi nailazi se na tradicionalizam koji se ogleda i u neprihvatanju kontracepcije, u prihvatanju žrtvovanja kroz abortus kao poseban vid negativne slobode. Tokom celog perioda svoje rodnosti žene ne koriste sredstva kontracepcije u zaštiti od neželjenih trudnoća i u pravljenju razmaka između porođaja, već primenjuju pobačaj, trošeći zdravlje kao lični resurs. Razlog za to se može tražiti i u nedovoljnom obrazovanju i neobaveštenosti, i neznanju vezanom za svoja, ženska prava i u patrijarhatu i tako dalje.

Svedoci smo da su žene manje plaćene za isti posao od muškaraca, a još veći problem je što među nezaposlenima ima više žena nego muškaraca. Žena postaje ili ostaje finansijski zavisna od oca ili muža, pa samim tim nije u stanju da ulaže u edukaciju, u svoje sopstveno zdravlje i ostaje uskraćena za samostalno donošenje odluka koje se tiču njenog sopstvenog tela.

Rešenje problema leži u obrazovanju žena, njihovoj nezavisnosti, kako finansijskoj tako i svakoj drugoj i priznavanjem njihovih prava. Koliko će još vremena i truda iziskivati da se taj cilj postigne i šta je sve neophodno da se promeni u društvu kako bi žene uopšte mogle da počnu da doživljavaju same sebe van uloga žena, majki i mašina za rađanje? U međuvremenu, potrebno je da ukazujemo na ove i slične probleme i trudimo se da otklanjamo zablude slične ovoj da žene nemaju pravo da odlučuju o svom telu. 

Gordana Radović Tripinović

Fotografija: Annabelle Shemer

2.CONCISE STATISTICAL YEARBOOK OF POLAND, EDITORIAL BOARD OF CENTRAL STATISTICAL OFFICE, Warsaw, 2009 http://www.stat.gov.pl/cps/rde/xbcr/gus/PUBL_oz_maly_rocznik_statystyczny_2009.pd

3.Milica Ležajić, Abortus – od pčelinjeg voska do savremenih metoda u zborniku: Adriana Zaharević, Neko je rekao feminizam, Heinrih Boll Stifung, 2008, str 82

4.Miodrag Todorović i Olgica Radovanović „Abortus – značajan problem javnog zdravlja i determinanta biološke reprodukcije“, Zavod za zaštitu zdravlja Timok, Zbornik Matice srpske za društvene nauke 2006, iss. 121, pp. 207-216

5.Ljubica Rajković, Porodica i položaj žene u ruralnoj Srbiji, http://www.awin.org.rs/izdava%C5%A1tvo/e-biblioteka/porodica-i-polo%C5%BEaj-%C5%BEene-u-ruralnoj-srbiji