Voda kao izvor kapitalizma

6424205409_b893697e06_oVoda je prirodni resurs čija se količina i pristupačnost ubrzano smanjuju zbog intenzivne potrošnje, zagađenja okoline i time usko povezanih klimatskih promena. Budući da se radi o nezamenjivom resursu, ona je sve atraktivnija za tržište, o čemu svedoče privatizacije izvora i preduzeća u sektoru voda. Iskustvo pokazuje da od komodifikacije i privatizacije u ovoj oblasti korist imaju isključivo velike korporacije dok se posledice direktno odražavaju na kvalitet života korisnika.

Voda je, obrni-okreni, neophodna za održavanje života one komponente kapitalističke proizvodnje koja se vrlo često marginalizuje i diskurzivno, pored toga što se marginalizuje ekonomski i socijalno: društva. Ideološka matrica kapitalizma ‒ privatna aproprijacija svega ‒ neumoljiva je i već nekoliko desetina godina traje borba između kapitala i ljudi upravo oko vode. Globalni je kapital tako izneo zahtev da se voda privatizuje, privatizacijom vodoprivrednih preduzeća, a ljudi su se postrojili s druge strane ne bi li odbranili jednu od poslednjih zajedničkih stvari. (Primer iz Kočabame je ikonički: grasroots pokret se postroji nasuprot moći velikih korporacija i nekoliko godina vodi pravi mali lokalni rat).

Gorepomenuta privatna aproprijacija svega što nas okružuje postaje globalna politička paradigma: ljudi ‒ eksploatisani kao radna snaga i/ili u tački potrošnje, kao potrošači; vremena ‒ komoditizacijom slobodnog vremena; i materije ‒ komoditizacijom prirodnih resursa. Pa kako kapitalistička ekonomija zavisi (i) od rasta, to se proces aproprijacije sve većeg broja stvari njihovim pretvaranjem u robu koja se kupuje i prodaje uspostavlja kao jedna od temeljnih tendencija globalne ekonomije. Kontinuirano proširenje komodifikacijske baze ispostavlja se kao sine qua non kapitalističke proizvodnje i osnovna strategija rasta. Strukturni razlozi zbog kojih svet kapitala zahteva privatizaciju vode relativno su jednostavni, a u doba ekonomske krize samo postaju transparentniji: pošto hronično pati od prezasićenja tržišta, smanjene agregatne potražnje, male profitne stope i neadekvatne motivacije za investiranje ‒ a na koncu i nezadovoljavajuće stope rasta ‒ daje se u potragu za aproprijacijom stvari koje su sada izgrađene kao zajedničke (preduzeća za proizvodnju vode), ili po definiciji nikome ne pripadaju (voda).

U nekoliko poslednjih decenija se, posredstvom temeljne depolitizacije društvenog života, „privatizacija“ uspostavila kao jedini legitiman način artikulisanja vizija budućnosti. Nekako je postalo gotovo zdravorazumski da se na bilo koju društvenu tenziju odgovara ispraznim floskulama „privatizacija“, „tržište“, „slobodna konkurencija“ i slično ‒ ovi se predlozi ni površno ne preispituju. Iskustva onih koji su u privatizaciju vodoprivrede zakoračili govore, međutim, nešto sasvim drugačije. U slučaju autsorsovanja proizvodnje vode privatnim korporacijama, redovno se dešava da su tenderi s jedne strane praćeni korupcijskim aferama, a sa druge se odveć često dešava da se ugovori revidiraju pa raskidaju iz listom istih razloga: cena vode se munjevito povećava, a kvalitet usluge opada. Kao i svaka privatizacija, i privatizacija vode proizvodi posledice koje se direktno odražavaju na kvalitet života korisnika, a svakako se izdvaja smanjenje dostupnosti pijaće vode. Naravno, u uslovima radikalnih klasnih raseda, dostupnost pijaće vode najviše će opasti u siromašnim i izolovanim sredinama: proizvodnja za profit proizvodi upotrebne vrednosti u veoma specifičnim uslovima ‒ uslovima velike i koncentrisane potražnje, dakle u velikim urbanim centrima. Stoga privatizacija vode u nepovoljan položaj dovodi male sredine gde se ulaganje u infrastrukturu ne bi isplatilo: ta je ulaganje realno očekivati samo u uslovima komunalizovane vode (uostalom, infrastruktura – najskuplja komponenta – izgrađena je daleko pre zahteva za privatizacijom vode, i privatizacija bi efektivno značila socijalizaciju investicija, a privatizaciju profita). Da ne pomisli neko da je u pitanju tek crtica, istraživanja pokazuju da je smanjenje dostupnosti pijaće vode tesno povezano s pojavom bolesti za koje smo mislili da su davno zaboravljene ‒ i to upravo pomoću izgradnje zajedničkih institucija i sistema ‒ pa ispada da će se cena „merâ štednje“ nakon inkubacije ispostaviti na drugom mestu: u zdravlju stanovništva.

Kao što se desilo i s ostalim stvarima (javnim prevozom, snabdevanjem električnom energijom, obrazovanjem, medijima, zemljom, zdravstvom i slično), koje su društva decenijama gradila da bi mogli da budu korišćeni kao društvena dobra, dakle da bi ih mogli koristiti svi, i voda će se u skoroj budućnosti privatizovati. Utoliko voda može postati i tačka u kojoj će se najlakše pokazati da primitivna akumulacija ‒ koja danas samo uzima istorijski specifičan oblik koji se naziva „tranzicija“ ‒ nije samo jedna faza u razvoju kapitalističke ekonomije već naprotiv: aproprijacija zajedničkih stvari je modus operandi kapitalističke ekonomije.

Zajedno s ostalim kontradikcijama kapitalizma, ostaje potisnut i onaj da je društvo neophodno za postojanje kapitalizma, ali on istovremeno ne želi da ima nikakve veze s reprodukcijom dve stvari na kojima parazitira: društva i prirodne sredine. Tako je prvenstveno njegovim delovanjem nastala globalna prirodna katastrofa, pa ćemo sad svi mi zajedno, kao društvo, morati da vadimo kestenje iz vatre: društvo, izgleda, ponovo postoji.

Jednostavno, priča o privatizaciji vode ostaje nekompletna ukoliko se ne ispriča u kontekstu velike povratne sprege kapitalizma: zagađivanja prirodne sredine.

Nedavno je odjeknuo skandal oko najnovije reklame kompanije Koka-kola za meksičko tržište, zbog kolonizatorskog podteksta reklame, ali i jer se u vestima pojavila informacija da je kompanija Koka-kola vlasnik većine vodotokova u Meksiku, koje koristi za odlaganje toksičnog otpada, i da je ujedno i glavni prodavac flaširane vode. Krug je tako zatvoren: ista kompanija onemogućila je pristup čistoj vodi uništivši je zagađivanjem, a onda vam je prodaje flaširanu. A cenu profita podnose oni koji joj nemaju pristup.

Bitka koju grassroots pokreti vode odvijaju se pod zajedničkim terminom „pravo na vodu“. Međutim, „pravo na vodu“, kao i pravo na bilo šta, temeljno je ambivalentan pojam, pa niti vam garantuje pristup onome što se garantuje, niti efektivno sprečava bilo koga da vam pristup tome onemogući (u povelju Ujedinjenih nacija upisano je i „pravo na rad“). Globalni kontekst je takav da „pravo na vodu“ može značiti i „pravo da vam onemogućimo pristup, a onda vam je prodajemo“. Tako dokument potpisan nedavno u Parizu jeste ohrabrujući, ali nakon slavlja oko potpisivanja doći će i period otrežnjenja: ostaje otvoreno pitanje kakva će biti implementacija dogovora na terenu. Jer globalni su policy pristupi odavno već obeleženi mentalnom mantrom: „tržišnim rešenjima“. Teško se ne može čekivati da će ijedna država potpisnica sporazuma u implementaciji sporazuma pokušati da ograniči u bilo kom smislu, pa i kad je reč o privatizaciji vode, mogućnost i moć kapitala, pa ćemo najverovatnije svedočiti još jednoj seriji „tržišnih rešenja“ za probleme koje su napravila ‒ tržišna rešenja. Pa pošto je neobuzdana eksploatacija i privatna aproprijacija prirode dovela do globalnog zagrevanja i porasta nivoa mora – a to će u konačnici načiniti neupotrebljivom za upotrebu i veliku količinu pitke vode ‒ pribeći će se rešavanju problema daljom privatnom aproprijacijom prirode.

***

Tečnost je našla svoje privilegovano mesto u ideologiji kapitalističke proizvodnje i na nivou simbola. Hermeneutika pojmova kojima operiše ekonomska „nauka“ otkriće nam nekoliko zanimljivih i slikovitih podataka o ulozi tečnosti u konstruisanju ideologije kapitalističke ekonomije: ekonomisti su vrlo često pravili delikatna poređenja načina na koji funkciniše ljudsko telo i ekonomski sistem. A u delegiranju bioloških pozicija uloga tečnog tkiva (krvi) dodeljena je novcu. Paralela je takoreći estetsko-agregatna: krv i novac, navodno, „teku“ kroz telo. „Kapital mora da „teče“ (flow of capital), „tokovi kapitala moraju da se ’otpuše’“, odveć često kažu liberalni ekonomisti. Ali sama paralela je sasvim pogrešna i nastala je u vreme kad se verovalo da krv teče krvnim sudovima i nestaje (troši se) u kapilarima, a paralelno s ovom zabludom klasična je ekonomska teorija obeležena sličnim pogrešnim uverenjem: robe teku i nestaju u tački potrošnje. Stoga se ekonomija ograničila na proučavanje stvari koje se dešavaju od proizvodnje do potrošnje ‒ i ne dalje od toga. Ali, ovakva vrsta imaginacije toka novca i roba imala je za posledicu i temeljno nerazumevanje kriza: pošto je kapitalizam sistem povratnih sprega, antagonizmi za koje se veruje da su nestali u tački potrošnje vraćaju se poput bumeranga. Pa da bi se poguban arsenal neoliberalnih politika i instalirao kao jedina legitimna politička paradigma, bio je potreban izvestan ideološki i diskurzivni inžinjering ne bi li se ti antagonizmi potisnuli.

S obzirom na to da se sadašnja vlast u Srbiji iscrpljuje potiskivanjem antagonizama zarad teraformiranja društva za potrebe naseljavanja kapitala, nije čudno ni to da se s ovakvim diskurzivnim formacijama često nalazi u gotovo ljubavnom odnosu, a sa vodom ova vlast ima maltene fetišistički odnos: Beograd na vodi, Obrenovac pod vodom i slične pojave samo su materijalizacija razornih dubinskih transformacija koje se forsiraju ne bi li se rekonstruisali kapitalistički hijerarhijski odnosi. Stoga možemo biti sigurni da će u privatizacijskim kerefekama i katastrofama nužno dogurati i do predloga privatizacije preduzeća koja se bave proizvodnjom vode – samo je pitanje vremena kada će se to desiti. Primer iz Kočabame je ikonički, ali je i poučan: vreme je da se grassroots pokret postroji pre festum.

Stefan Aleksić

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Fotografija: Daniel Mennerich