Priroda kapitalizma

3268348703_5ea342cdbd_oVladajuća klasa se nikad neće odreći fosilnog goriva, jer je to ključ njihove moći i kontrole.

Klimatske promene su već ovde i to je zastrašujuće, što mnoštvo povezanih ozbiljnih suša, požara, poplava, ciklona i invazivnih vrsta može potvrditi. Ipak, emisije ugljenika moraju da dostignu vrhunac u naredne četiri godine i zatim brzo opadnu do nule do 2040, ako želimo da ograničimo katastrofu na samo dva stepena globalnog zagrevanja. Čak je i ovo proizvoljan, naučno neutemeljen cilj, koji će i dalje izazivati visok stepen uništavanja. Štaviše, zagađenje ugljen dioksidom je samo jedna od ekoloških pretnji, od masovnog nestanka koralnih grebena usled preteranog korišćenja azota u industrijskoj poljoprivredi, do praznih okeana gde je čitav podvodni svet, čak je i populacija planktona dosegla najniži nivo.

Zapanjujući je podatak da su, već sada, svi transportni brodovi zajedno teži od svih riba na svetu. Okeani su ogromni, te ugrožene vrste retko potpuno nestaju, ali to ipak nije slučaj za kopnene biljke i životinje, od kojih se za polovinu očekuje da će biti istrebljena do kraja ovog veka. Većina njih umire iz mnogo svakodnevnijih razloga od klimatskih promena: ljudi prisvajaju više staništa, pretvaraju divljinu u predgrađa, rudnike, monokulturna polja i pašnjake. Ovo su sve isprepletane krize životne sredine za koje levici fali razrađen okvir i ideološki aparat da bi ih razumela, a još više da bi ponudila rešenja. Sve u svemu, Marksisti su proučili prirodu samo delimično, proizvodeći većinom površne, drugorazredne radove.

Ovo konačno počinje da se menja. Fosilni kapital“ Andreasa Malma je vrlo značajna knjiga, koja se kreće kroz vekove i discipline kako bi dovela do rekonceptualizacije veze između prirode, kapitalizma i marksizma.

Zbog obimnosti knjige nije moguće dati jezgrovit sažetak, ali Malmovo oštro oko se jasno vidi već na početku. Na prvim stranicama knjige on odbacuje aktuelnu temu „klimatske istorije“ – studiju o tome kako su se prethodne civilizacije borile sa nestalnom klimom – i tvrdi da naučnici „ne bi trebalo da traže klimu u istoriji, već istoriju u klimi. Podaci o zakonodavstvu fabrika ili politici slobodne trgovine trebalo bi da se održe na kiši i ledu, a ne obrnuto“.

Fosilni kapital“ predstavlja klimatske promene kao istorijski problem jedinstven za industrijski kapitalizam, koji za Malma potiče iz Velike Britanije 18. i ranog 19. veka. Ovo je ambiciozno. Malm, mladi intelektualac, ipak uspeva, uključujući se odlučno u skoro svaku akademski debatu vezanu za ovaj period. Zašto se industrijska revolucija odigrala? Zašto u Britaniji? Zašto u 18. veku? Kakve veze ima ugalj? Malm nudi ubedljive odgovore kroz veštu primenu Marksističkog okvira, i radeći to, seče na komade većinom neoklasičnu ekonomsku literaturu tog polja.

Još jedan akademski pojam koje Malm ne prihvata je „antropocen“ – tačnije njegovu konotaciju da je trenutna geološka era definisana kolektivnim mešanjem čovečanstva sa prirodnim procesima. Malm vidi ovaj pojam kao pokušaj da se okrive siromašni i nemoćni za probleme koje su izazvali bogati i rasipni. On tvrdi da je, od samog početka, industrijalizacija bila nametnuta većini populacije od strane manjine kapitalista. Zaista, radnička klasa se često bunila tokom prve polovine 19. veka da bi se izborila protiv širenja i produbljivanja sistema fabrika. Radnici – deca, muškarci i žene – protestovali su protiv mehanizacije proizvodnje i protiv degradacije života tako što su se grupisali u sindikate, uništavali mašine, štrajkovali, organizovali demonstracije i pobune.

Činjenica koju neoklasični ekonomski istoričari često ignorišu je ta da niko nije želeo da radi u ranim fabrikama. Kapitalisti su pribegli nasilnom mobilisanju sirotinje, zatvorenika i zaboravljenih ljudi. Napuštena deca su bila primorana da rade do kasno bez ikakve plate. Rani primer sklonosti poslodavaca ka korišćenju eufemizama je i taj da su porobljenu siročad nazivali „šegrtima“.

Nakon što je industrijska radna snaga primorana da radi zbog neposedovanja imanja, očekivani životni vek niže klase pao je na nivoe neviđene još od vremena kuge. Jednostavno rečeno, ne treba kriviti „čovečanstvo“ – kolektivno „mi“ – već kapital.

Odbacivanjem pojednostavljene konotacije antropocentričnosti, Malm otvara vrata za alternativnu priču o isprepletanosti kapitalizma i prirode tokom istorije. Suprotno drugim proučavaocima kapitalizma, Malm smatra da je kapitalistička epoha zaista počela tek onda kada je kapitalizam iskoristio ono što je Karl Marks nazvao „silama prirode“ – masivne zalihe ili nalete energije. Isprva je to bila energija vode – ne ugalj – koja je dozvolila specifičnim kapitalističkim tehnologijama da se uzdignu. Sudeći po Marksu, kapitalizam se razvio na obnovljivoj energiji1.

Do okretanja uglju došlo je kasnije. Malm ipak smatra da su istoričari pogrešno protumačili ovaj prelaz. Većina pretpostavlja da je glavnu prepreku industrijske proizvodnje predstavljala nestašica drveta, što je kasnije rešio ugalj. Ovo uopšte nema smisla, kako se ugalj nije ni koristio u ranim fabrikama, koje su radile zahvaljujući energiji vode. Severna Engleska i Škotska su imale sreće što su imale toliko malih reka sa ujednačenim tokom, savršenim za turbine.

Pa ipak , čak i kada je došlo do ozbiljne tranzicije ka uglju 1830, velika većina hidroenergije je ostala neiskorišćena. A hidroenergija čak nije ni bila skupa u poređenju sa ugljem; bila je jeftinija naredne četiri decenije. Niti je bila lošija po pitanju proizvedene energije. Kasnih 1840. godina, vodene turbine giganta „Herkules“, proizvodile su duplo više konjskih snaga energije od najvećih savremenih parnih turbina u Mančesteru. Zašto je onda ugalj pobedio?

Da bi rešio ovu zagonetku, Malm podvlači marksistički koncept „apstraktnog“ vremena i prostora. Ako su „konkretno“ vreme i prostor nepravilni ritmovi i jedinstvena geografija prirode, onda apstraktno vreme i prostor brišu specifičnosti. Kapitalisti su provocirali otpor radnika namećući prazno homogeno vreme kapitalizma iznad konkretnog vremena koje kontroliše ritam prirode i ljudi, što je bio jedan od prvih razloga klasnih borbi industrijskog kapitalizma.

Kada bi se rekama snizio vodostaj i fabrike se zatvarale, poslodavci su očekivali od radnika da se vrate kad god bi bilo dovoljno vode, okrutno zahtevajući da rade satima, do kasno u noć. To je razlog zbog koga je borba za ograničenje radnog vremena u okviru radnog dana, postala prvi i najistaknutiji zahtev mladog radničkog pokreta. Maks je proglasio prvo ograničenje trajanja radnog dana, Akt o Fabrikama iz 1833, kao „ne samo ogroman praktični uspeh; to je pobeda principa; prvi put da je u javnosti politička ekonomija srednje klase podlegla političkoj ekonomije radničke klase“.

Snaga vode je mogla samo blago da realizuje kapitalističku moć apstrakcije, i zato nije bila pouzdano oružje kapitalista u klasnoj borbi. „Dokle god je kapital slab, i dalje se oslanja na prethodne modele proizvodnje.“ Marks je istakao. „Čim počne da jača, odbacuje prethodne modele, i nastavlja da se razvija u skladu sa sopstvenim zakonima.“

Ugalj je rešio nekoliko ranih problema koji su zadesili kapitaliste. Umesto da se vlasnik fabrike prilagođava nestalnom toku i izolovanoj lokaciji reke, ugalj je dozvolio proizvodnji da se locira bilo gde i bilo kada. Ova sposobnost da apstrahuje mesto i vreme je premašila i nisku cenu hidroenergije zato što je pomogla odbranu kapitalista od napada radnika. Fabrike sa parnim turbinama mogle su biti smeštene u gradovima, gde su nezaposlenost i instrumentalizovano nasilje države slabili otpor radnika prema kapitalu.

Suprotno tome, fabrike koje su radile na energiju vode locirane u izolovanim dolinama reka nisu mogle da se pozovu na državu da smiri nemire ukoliko se radnici pobune. Takođe, kada je zakonodavstvo počelo

da postavlja granice trajanja radnog dana, fabrike na hidroenergiju nisu mogle da nadoknade štetu, ukoliko je vodostaj bio nizak. Parne turbine su pak, mogle neprestano da rade i uvek se moglo dodavati još turbina da bi se povećala produktivnost radnika uprkos kraćim radnim satima.

Malm takođe briljantno odgovara na pitanje zašto se industrijalizacija desila u Britaniji baš u to vreme. Mnogi istoričari smatraju „Elizabethan Leap” – ogroman skok u potražnji uglja u 16. veku – kao ključan događaj za objašnjenje industrijalizacije, iako se ona dogodila jedno dva veka kasnije. Malm nije ubeđen u to. Iako je bio mnogo jeftiniji nego na drugim mestima, britanski ugalj je i dalje bio skuplji nego hidroenergija.

Niti je Elizabethan Leap bio jedinstven. Zaista, on je „ponovio stari način eksploatisanja iz dalekih zemalja: nije bilo ničeg kvalitativno novog u tome sa tačke gledišta svetske istorije“ i samo je pratio sličan skok u potražnji uglja u Kini, pola milenijuma ranije. I u 11. veku u Kini i u 17. u Engleskoj, ugalj se koristio isključivo za grejanje, ne za dobijanje druge energije, pa je i njegova primena u industriji bila ograničena. Čak i prve parne turbine nisu bile toliko značajne s obzirom na to da su samo pokretale klipove, čije pokretanje gore-dole je bilo „dobro za pumpanje vode, ali ne za nešto više“.

U Malmovoj reformulaciji, Elizabethan Leap je bio značajan za stvaranje tržišta za fosilna goriva, koja su industrijalisti mogli da koriste čim su zamenili hidroenergiju za ugalj, kako bi umirili mladi radnički pokret.

U poslednjim poglavljima knjige, Malm pokazuje svoje stavove o vezi između kapitalizma i prirode između 18. i 21. veka. Zašto je kapitalizam alergičan na obnovljive izvore energije nakon prvobitne povezanosti sa njom? Malm to jasno objašnjava. Tok energije vetra i Sunca vezan je za konkretno vreme i prostor, što smanjuje kapitalističku moć apstrakcije.

Bez fosilnih goriva, kapital ne može pobeći od borbenih radnika, može proizvoditi samo kada je energija raspoloživa. Svetski kapital postaje težak i ranjiv. Jedini način da se ovo prevaziđe bio bi kooperacija ljudi da se stvore dovoljno velike mreže koje bi osigurale kontinualne zalihe – ukratko, centralizovano planiranje. Naravno, ovo je protiv inherentne anarhije tržišta koja podstiče individualne kapitaliste da rade u sopstvenom interesu.

Ovo nije nov problem. Malm se podseća šeme diverzije reke velikih razmera na reci Irvel blizu Mančestera 1829, gde je briljantni inženjer pokazao kako bi detaljno planiranje moglo da preusmeri reku na veliku razdaljinu, dovodeći tako jeftinu i bogatu energiju do grada u dnu kotline. Takve tehnike su obećavale vladavinu hidroenergije u industriji u 19. veku, ali se regionalni kapitalisti nisu mogli složiti oko toga kako da dele resurs. Bilo je jednostavnije za njih da svako ima svoju parnu turbinu.

Fosilna goriva teže individualizmu na isti način na koji su obnovljivi izvori možda inherentno zajednički. Malm pojašnjava činjenicu da je zeleni kapitalizam oksimoron.

Nema profita (još) koji se može dobiti od Sunca ili vetra. Big Oil je investirao značajne sume u zelenu energiju posle 2000 (setimo se motoa BP-a „iznad nafte“?). Nekoliko godina već, BP i Shell su bili drugi i treći po redu na svetskom nivou po proizvodnji solarnih panela, iako su pre kraja decenije prodali svoje delove u tom biznisu.

Ovo se još širi na mnoge kompanije obnovljive energije koje su se skoro povukle ili bankrotirale. „Od vrhunca 2011. do 2013.“, objašnjava Malm, „globalne investicije u obnovljivu energiju su opale za 23%. U Evropi pad iznosi čak 44%“. To se desilo zato što konstantan razvoj spušta cenu obnovljivih izvora, i smanjuje profit. Iako je cena fosilnih goriva sada niska, bar njihove cene teže tome da prate cikluse uspna i padova, te se Big Oil može osloniti na super profite poput unosnih zakupa, bar s vremena na vreme.

Prevod : Jovana Popović

Tekst je prvobitno objavljen na portalu: Jacobin

Fotografija:isado

 

1.The spinning machine was not really complete until a large number of such machines, a reunion of such machines, received their motion from water. Unlike the tool, the machine represents “dead labour” that becomes “alive” when connected to an energy source, oppressing the living worker by embodying her lost skill and dictating the pace of her work. The organisation and combination of labour resting on the machinery first becomes complete.