Seksualno-ideološka (dis)orijentacija

11652963196_77a60d3738_kPrava LGBTQ osoba u Srbiji su u septembru relativno goruća tema. Čini se, međutim, relativnije goruća poslednja dva septembra. I, šta se dešava preostalih 11 meseci u godini? U ovom kratkom tekstu ću se potruditi da predstavim neke od problema sa kojima se aktivizam u ovom polju u Srbiji suočava i da razmotrim potencijalne uzroke i razrešenja.

No, najpre, ko smo mi LGBTQ i u čemu je problem? LGBTQ su osobe drugačije seksualne orijentacije i/ili rodnog/polnog identiteta. S obzirom da sama skraćenica uključuje više identiteta, problemi sa kojima se LGBTQ osobe suočavaju na nivou zakonskih regulacija i društvene prihvatljivosti variraju, ali je uzrok diskriminacije čini se isti – nemogućnost da se odgovori na patrijarhalne i heteronormativne zahteve koje društvo propisuje. U praksi ovo znači da se LGBTQ osobe od najranijih dana neretko verbalno i fizički terorišu. U osnovnoj i srednjoj školi od strane vršnjaka pa i profesora, na ulici od strane agresivnih pojedinaca, na poslu od strane nadredjenih i kolega, u pravnom sistemu odsustvom adekvatne zakonske regulacije i implementacije. Bitno je, medjutim, pomenuti da se deskriminacija najčešće dešava na osnovu pretpostavljanja seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta, s obzirom na većinsko odsustvo autovanja (saopštavanja seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta).

Problem, medjutim, postaje još kompleksniji kada se u obzir uzme činjenica da seksualnost nije (a čini se da dobar deo aktivista to pretpostavlja) apstraktni entitet koji kao takav (čisto seksualan) učestvuje u društvu, već deo vrlo raznolike zajednice koja se, pored već navedenih problema, suočava i sa svim problemima sa kojima se suočava i prosečna osoba u Srbiji. Tako se većina LGBTQ osoba u Srbiji u samom startu nalazi na dve margine – finansijskoj i seksualnoj. U zavisnosti od individualne (ne)sreće broj margina se povećava i smanjuje. Sa jednim jedinim izuzetkom, doduše. Ukoliko pripadate minimalnom broju srećnika/ca i imate puno para i moći, onda ste, da se poetski izrazim, privilegovana Ruža na polju Belih rada, te vas većina problema neće snaći.

Kritički pristup i političko promišljanje

S obzirom na mnogobrojne probleme sa kojima se prosečna (LGBTQ, ali i ne samo) osoba u Srbiji suočava, nameće se vrlo logično pitanje: Kako je moguće da je većina ljudi nezainteresovana i kako je moguće da je većina nezainteresovana da dela ka smanjenju diskriminacije?

Što se jednog dela LGBTQ populacije tiče, verujem da dobar deo „nezainteresovanosti“ zapravo uzrokoju strah od reakcije sredine i suočavanje sa sopstvenom internalizovanom homo/transfobijom. U prilog ovome govori i činjenica da Paradi u Srbiji većinski prisustvuju strejt osobe.

Globalnije govoreći, čini se da su zainteresovanost, solidarnost i kritičko promišljanje u Srbiji privilegije koje se gube usled borbe za čistu egzistenciju i usled njihovog sistemskog uništavanja. Pri sistemskom uništavanju pre svega mislim na školstvo i medije. Ovo su medjutim teme koje zahtevaju velike elaborate i kojima se ovde neću baviti, ali su jako bitne i vredne pomena. Njihova bitnost se vidi onda kada razmislimo kakvo je to društvo koje stvaramo ovakvim politikama.

Posledica ove naizgled nezainteresovanosti je i nemogućnost da se LGBTQ zajednica okupi i artikuliše. Ili je „nezainteresovanost“ bar jedan od uzroka da se to izvede. I ovo nas vodi do septembarske goruće(?) teme:

Prajd, iliti: Ko i šta?

Prajd je tema koja se medju aktivistima relativno često polemiše, a u narodu čini se manje, pa ću joj stoga i pristupiti od spolja i iznutra.

Izgleda da je poslednje dve/tri godine (od ukupno četiri puta koliko je Prajd izveden) taktika u organizovanju bila izbegavanje medija i odsustvo „talasanja“. Da li takav Prajd medjutim ispunjava očekivani cilj o pokretanju javne debate na ovu temu, ukoliko je to uopšte jedan od ciljeva, a mislim da bi trebalo da bude? Sa druge strane, ukoliko govorimo o televizijskim medijima, sve emisije u kojima bi se mogao čuti neki politički stav sem dominantnog su ukinute, te to nije mesto gde bi se tražila ni ljudskopravaška debata. Prajd se tako u Beogradu svede na nedelju dana priče koju vodi relativno mali broj ljudi i to najčešće nakon Prajda jer su ljudi fascinirani militantnim potencijalom svoje zemlje. U unutrašnjosti se o tome govori znatno manje, s obzirom da fascinacija tenkovima izostaje.

Iznutra, odnosno medju aktivistima i malim delom zajednica koja ga polemiše, Prajd je (opravdano) prilično kompleksna stvar. I to zato što medju ljudima zainteresovanim za delanje postoje oni koji na Prajd gledaju kao na borbu za prihvatanje apstraktne seksualnosti (koju pominjah na početku) i oni koji Prajd stavljaju u širi društveni kontekst koji uključuje višestrukost margina LGBTQ osoba. Da li onda postoji tačka preseka u ovim ideološkim razilaženjima? I da li je potrebno tragati za ideološkim minimumom?

Prilikom jednog od Razgovora sa zajednicom koje Organizacioni odbor parade ponosa organizuje (i koje bi mom mišljenju trebalo da nastavi da organizuje) postavljena su upravo ova pitanja, pri čemu je u toku diskusije došlo od težnje za validacijom odredjenih organizacija i ideoloških načela. Mislim da je u ovome problem i da su sama pitanja zapravo pogrešna jer ideološki minimum u ovom slučaju ne postoji. Smatram da bi Prajd, kao što su pojedini već rekli, trebalo da artikuliše potrebe i širi uverenja zajednice. To bi značilo maksimalna inkluzivnost Prajda i pluralitet stavova, s obzirom na to da unutar zajednice ne postoji jedinstvo. Ili, pluralitet prajdova?

Čini se da bi opcija pluraliteta Prajdova mogla da se otpiše, s obzirom na to da nema ni sredstava ni kapaciteta koji bi to finansirali i izneli, a očekivati potpuno posvećeni neplaćeni aktivizam je u kapitalističkom sistemu, i u Srbiji, u najmanju ruku surovo. Tako kao naizgled jedina opcija ostaje to da Prajd u svoj organizacioni odbor, kao i u svojim medijskim istupanjima i samoj organizaciji šetnje, treba da uključi više osoba koje bi bile glasnogovornice/i onog dela zajednice koji iznosi svoja raznolika mišljenja i uverenja.

Miloš Mitić

Fotografija: Tara Schmidt