Kapitalistički rast i klimatske promene

3571002010_2e10261618_oSve i da ljudski rod ovog trenutka prestane da ispušta ugljen-dioksid i metan u atmosferu, katastrofičan porast nivoa mora od čak šest metara možda je neminovan. Tokom prethodna dva interglacijalna perioda, u kojima je, smatra se, udeo ugljen-dioksida u atmosferi bio sličan današnjem, dramatično se podigao nivo okeana.

Topi se ledeni pokrivač na visokim geografskim širinama, a pošto je globalno zagrevanje najizraženije na Arktiku, možda je već prekasno da se zaustavi rast nivoa mora, koji bi mogao da potopi stotine miliona ljudi širom sveta. Dva najsvežija članka u nizu naučnih studija o ovoj temi daju sliku znatno mračniju od uobičajenih predstava o tome kako ogromna šteta još može da se izbegne.

Jedan je izveštaj devet naučnika predvođenih geološkinjom Andreom Daton s Univerziteta u Floridi, objavljen u časopisu Science, koji otkriva da je u prošlosti umereni rast globalne temperature već uzrokovao porast nivoa mora od barem šest metara. Datonova je za Climate Central ovako objasnila njihova otkrića:

Čak i ako postignemo tih zacrtanih 2°C, moguće je da smo dugoročno gledano osuđeni na ovakav rast nivoa mora, ako imamo u vidu situaciju iz prošlosti. Današnje odluke o tome gde želimo da budemo 2100. godine obavezuju nas na put s koga nema nazad. Čim ledeni pokrivači počnu da se tope, nastale promene postaju nepovratne.

Profesorka Daton se poziva na široko rasprostranjeno uverenje da se katastrofalna šteta može izbeći ako se globalno zagrevanje obuzda na maksimum 2°C odstupanja od predindustrijskih nivoa. Međutim, „dozvoljeni“ nivo lako bi mogao biti i niži od toga. Sofisticiranije metode „rekonstrukcije nivoa mora“ u interdisciplinarnom pristupu geološkim dokazima, uz bolje razumevanje ponašanja ledenog pokrivača, omogućili su autorima članka da uvide kako klimatski balans mogu da poremete već temperature neznatno više od ovih s kojima smo suočeni danas. U članku se ističe:

Tokom poslednjeg interglacijala – toplog perioda između ledenih doba, pre oko 125.000 godina ‒ prosečna globalna temperatura bila je slična sadašnjoj, što je dovedeno u vezu s podizanjem nivoa mora 6‒9 metara, uzrokovanim topljenjem leda na Grenlandu i Antarktiku. Pre oko 400.000 godina, kada je pretpostavljena prosečna globalna temperatura bila 1‒2°C viša nego u predindustrijskom periodu, nivo morâ podigao se 6‒13 metara.

„Male“ promene imaju velike posledice

Dodatno zabrinjava što je nivo ugljen-dioksida u atmosferi tada bio niži nego danas. Pošto je geološke sile koje utiču na Zemljinu površinu nemoguće precizno proračunati, to uvodi nepreciznost u geološku procenu stvarnog nivoa okeana, a još veću nepreciznost u procenu njegovog mogućeg višeg nivoa. U zaključku članka se kaže:

Valja primetiti da je tokom ova dva perioda nivo ugljen-dioksida u atmosferi ostajao na oko 280 čestica na milion (ppm). Naučnici su razmotrili i nivo mora tokom pliocena, pre tri miliona godina, kada je ugljen-dioksid dostigao koncentraciju od oko 400 ppm – što je slično današnjem nivou. Izneli su hipotezu da je nivo mora bio bar šest metara viši nego danas, a možda i znatno viši od toga… Iako se rast globalne prosečne temperature od 1 do 3°C čini malim, on je bio, kao što je i sada, povezan s prevelikim porastom temperature koji su polarni regioni izdržavali mnogo hiljada godina.

Drugi izvor, State of the Climate in 2014, izveštava da temperature površine mora na Arktiku rastu brže od prosečne globalne temperature, ledene kape na severnoj hemisferi istrajno se smanjuju, temperature permafrosta zabeležene na severu Aljaske rekordno su visoke, a otapanje grenlandske ledene kape se ubrzava. Ova studija, rezultat saradnje 413 naučnika iz 58 zemalja, kaže da će okeani nastaviti da se zagrevaju još stolećima, utičući da nivo morâ raste, čak i ako bi emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte bili zaustavljeni na trenutnim vrednostima.

Ugljen-dioksid koji se ispusti u vazduh ostaje u atmosferi dugo, a okeani koji se zagrevaju zadržavaće dodatnu toplotu i vraćati je u atmosferu. To već doprinosi zagrevanju okeana, kako izveštava State of the Climate:

Povećana koncentracija gasova s efektom staklene bašte sprečava da se toplota koju Zemljina površina isijava slobodno otisne u svemir, kao što se ranije dešavalo; veći deo viška vreline skladišti se u gornjim slojevima okeana. Kao rezultat toga, toplotni sadržaj gornjih slojeva okeana znatno se povećao tokom prethodne dve decenije.

Članci objavljeni u časopisima Science i State of the Climate potkrepljuju prethodne studije, čiji je zaključak da „nema povratka“ – naime, da će višak toplote uskladišten u okeanima biti oslobođen u atmosferu u narednim stolećima ‒ i da je planeta Zemlja već nekoliko puta „prešla crtu“.

Led se otapa na naše oči

Svih osam najnižih tačaka prostiranja morskog leda u Severnom ledenom okeanu zabeleženo je u poslednjih osam godina, a brzina topljenja grenlandskog ledenog pokrivača je tokom leta 2014. godine 90% vremena bila veća od prosečne brzine u periodu 1981‒2000, što su dva zabrinjavajuća trenda. Kako izveštava State of the Climate, led na Antarktiku još ne pokazuje znake ubrzanog otapanja, ali se u članku ipak zapaža i da su kratkotrajne ekstremne temperature postale češće i na ovom kontinentu.

Ovo ne znači da je sve ni na Antarktiku. Dva naučna članka objavljena 2014. sugerišu da se ledeni pokrivač na zapadnom Antarktiku opasno istanjio. Jedan od članaka otkriva da je „zamašan sektor ledenog pokrivača na zapadnom Antarktiku… prešao crtu nakon koje nema nazad“, dok drugi nalazi da je ledeni pokrivač dovoljno destabilizovan da bi mogao doživeti potpuni kolaps za samo dvesta godina. To je dugo po merilima običnog ljudskog veka, ali je vrlo kratko iz perspektive geologije i znatno bi doprinelo podizanju nivoa mora.

A šta bi se desilo da se nivo okeana podigne za šest metara? Više od 1,14 miliona kvadratnih kilometara teritorije sa 375 miliona ljudi na njoj završilo bi pod vodom, tvrdi Climate Central.

Čovečanstvo sve više ispušta u atmosferu gasove koji stvaraju efekat staklene bašte. Postojeći planovi političkih lidera za smanjivanje emisije pomenutih gasova do 2050, i njen potpuni prestanak do 2100, čine se tragično nedovoljnim, a čak ni ti ciljevi nisu dostižni. Metabolizam kapitalizma, s njegovim pratećim podsticajima, služi daljem rastu i stoga daljem zagrevanju izazvanom ljudskim faktorom. I mada se globalno zagrevanje ne može preokrenuti smanjivanjem potrošnje, to je ujedno i neizvodljivo u kapitalizmu, jer 60‒70% privrede visokorazvijenih kapitalističkih zemalja počiva na potrošnji domaćinstava.

Zbog imperativa neprestanog rasta koji kapitalizam nameće ‒ potreba da se širi ili umre prisiljava preduzeća na beskrajne inovacije zarad smanjenja troškova ‒ ekonomski rast od 2,5% neophodan je da bi se stopa nezaposlenosti zadržala na postojećem nivou, a „znatno ozbiljniji rast od toga“ neophodan je za njeno rapidno smanjenje, po mišljenju Kristine Romer, bivše predsednice Ekonomskog saveta Bele kuće. Kapitalizam ne garantuje nova radna mesta ljudima otpuštenim iz industrija koje zagađuju, što te industrije onda nadalje održava. Ugovori o „slobodnoj trgovini“ ubrzavaju globalno zagrevanje zbog toga što su putevi snabdevanja razastrti svuda po svetu, a proizvodnja izmeštena na lokacije s najnižim nadnicama i najslabijom regulativom. Kako se konvencionalni izvori energije iscrpljuju, preduzimaju se sve ekstremnije mere, uključujući i eksploataciju katranskog peska, što pojačava efekat staklene bašte.

Teško ćemo svoje potomke ubediti da je svet jedva podesan za život bio mala cena za kratkoročno korporativno zgrtanje profita i neodrživu potrošnju.

Prevod: Iskra Krstić

Prevedeni tekst je preuzet sa portala Mašina, oginal je objavljen na portalu Counter Punch

Fotografija: Oxfam International