Džentrifikacija ispod fasade razvoja grada

2056042447_94de2f5075_oSve nagle promene u urbanim sredinama u svim političkim sistemima oduvek su pratile kontraverze, bilo da je reč o top-down izgradnji trgova i puteva, spontanim slamovima, blokovskim projektima masovnog stanovanja ili pretencioznim “simbolima grada”, promene nikada nisu odgovarale svačijem ukusu. Međutim, jedna relativno novija pojava, često neopipljiva i kamuflirana, počinje suptilno, razvija se se polako ali izvesno i ostavlja dugoročne negativne posledice u našim gradovima. Prema definiciji, džentrifikacija je zamena stanovništva nižih ekonomskih klasa stanovništvom viših na određenom prostoru, uz pomoć građevinske aprecijacije i podizanja ekonomske vrednoski nekretnina kao i sveobuhvatna promena izgleda i karaktera susedstva.

Džentrifikacija je postala apstraktna reč koju gradski zvaničnici pokušavaju da izbegnu u što širem luku, a ako je uopšte pomenu, širom Evrope možete čuti negiranje – kako se džentrifikacija dešava možda negde ali ne i u njihovom gradu. U Beogradu će vam reći da je to zapadni koncept i da toga možda ima u Beču, stokholmski gradski menadžeri će upirati prstom u delove Berlina, Pariz ne želi da prizna da je njegove arondismane zahvatila takva Američka pošast. Ako je neko ipak pomene, relativizovaće negativne posledice i svoje argumente u korist džentrifikacije usidriti u površnoj estetici i navodnom pospešivanju gradske ekonomije. Mnogo češće čućemo planove i poduhvate za renoviranje, revitalizaciju i transformaciju “predugo zaboravljenih” gradskih područja – kakva plemenita ideja. Pa šta je onda problem sa džentrifikacijom za nas Zelene i ostale aktiviste za pravo na grad?

Da bi došli do prvog pominjanja pojam džentrifikacije moramo se vratiti u London 1964. godine gde stare i zapuštene viktorijanske kuće bivaju podvrgnute aprecijaciji. Jednom započet, ovaj proces se ne zaustavlja sve dok svi ili barem velika većina stanovnika iz radničke klase ne bude proterana i dok se celokupni socijalni karakter četvrti ne promeni (Glass, 1964). Ali kako danas takav ishod nije uvek očigledan, treba posebno naglasiti da je istiskivanje stanovništva suština džentrifikacije, njen prevashodni cilj, a ne samo jedan od neželjenih nus efekata.

Četiri faze spore smrti zajednice

Gotovo je nemoguće pronaći dva istovetna procesa džentrifikacije. U zavisnosti od lokalnih uslova moguć je različiti razvoj procesa, tako se dešava u nekim slučajevima da se pojedine faze preskoče ili da se proces ne privede u potpunosti kraju. U naučnoj literaturi moguće je pronaći različite hipoteze o idealno-tipskom toku i fazama procesa džentrifikacije. Obično se izdvajaju četri faze: od pionirske, preko dolaska “prvih džentrifikatora” kada se počinje sa laganim istiskivanjem lokalnog stanovništva, do faze dolaska “pravih džentrifikatora” iz više srednje klase, sve do sveobuhvatne promene stanovništva, izgleda i karaktera dela grada koje će konačno, generisati profit krupnog kapitala.

Pionirska faza džentrifikacije obično počinje pojavljivanjem umetnika, studenata i pripadnika “alternativne” kulturne scene. Ubrzo se u kvartu otvaraju novi samoorganizovani barovi, kulturni centri i druga mesta okupljanja, uz bujanje raznolikih pravaca umetnosti, čime se četvrt etablira kao alternativna i subkulturna. Ovim se praktično bez ikakvih ulaganja u modernizaciju polako menja predhodni imidž kvarta u uslovima kulturne aproprijacije. Za razliku od tradicionalo industrijskih objekata i radničkih i/ili migrantskih domova, novi lokali i druga infrastruktura alternativne kulturne scene privlače srednju klasu. Ovde se već postavlja pitanje – koliko su ovakva društvena mesta, produkovana od strane klasno nesvesnih kreativih snaga, zapravo društvena, inkluzivna i u funkciji zajednice?

U procesu transformacije alternativni kvartovi postaju sve interesantniji kako za investitore tako i za pojedince iz viših klasa. U ovoj fazi dolazi do akumulacija simboličkog kapitala i građevinske aprecijacije, što treba da prokrči put većem interesovanju za investicije i početku rasta cena komunalnih usluga i nekretnina zahvaljujući mehanizmu tržišta. Ovakve cene prinudiće prvobitne vlasnike ili korisnike da odustanu od plaćanja renti ili raspordaju svoju imovinu jer ne mogu da priušte nova ulaganja i održavanje.

U narednoj fazi simbolički kapital je realizovan kroz povećanu vrednost nekretnina. Investori se trude da cenu isplaćenu tokom kupovine što pre amortizuju pa tako dolazi do povećanja cena stanarine i dalje preprodaje stanova. Ovo je uobičajno praćeno renoviranjem ili čak često i ponovnom izgradnjom modernih objekata na istoj lokaciji, na taj način raste probitno investirani iznos, što se kasnije odražava i na cenu stanova i stanarina u tom delu grada.

U zavisnosti od brzine, obima ali i lokalnih uslova u kojima se proces džentrifikacije odvija u nekom trenutku za veći deo prvobitnog stanovništva četvrti troškovi života postaju preveliki i oni bivaju primorani da se odsele iz dotadašnjeg komšiluka. Tokom ovog procesa ne dolazi samo do proste zamene stanovništva, već se zbog većih prosečnih primanja i drugačije strukture novih domaćinstava menju se potrebe za uslugama i potrošačke navike lokalne zajednice. Možda su najpoznatiji primeri Berlinskih kvartova koji su se za samo deceniju ili dve transformisali od najsiromašnijih u elitna, bogata i prestižna mesta.

Sa “modernizacijom” i renovacijom objekata uglavnom dolazi do nestanka samoorganizovanih kafea i centara. Porast najamnine osnažuje procese komercijalizacije pa se lokalne prodavnice sve češće pretvaraju u filijale muntinacionalnih brendova, dok se kultura komercijalizuje i povinuje ostvarivanju profita. Ovo je obično i trenutak kada su “pioniri džentrifikacije”primorani da i sami napuste oblast zbog nemogućnosti da se finansijski održe u novim tržišnim uslovima i na kraju se pridružuju grupi “gubitnika džentrifikacije”.

Prateći cene nekretnina, druge delatnosti koji su činile zajednicu takođe postaju sve nedostupnije originalnom stanovništvu. Sitni preduzetnici ugostiteljskih, zanatskih ili trgovinskih radnji moraju biti sve konkurentniji, te se podižu cene robe i usluga a smanjuju nadnice za radnike. Ovaj proces nezaobilazan je i za samoorganizovane “alternativne” kolektive koliko god svojom kreativnošću i fleksibilnošću manje ili više uspešno odlagali promene. Na koncu, svi koji se ne uklope u novim tržišnim uslovima, izgubivši i stare stalne mušterije koje odlaze za nižim cenama stanovanja, prinuđeni su da se ugase. Ovo se posebno odnosi na proizvodne delatnosti koje su globalnom kapitalizmu odavno autsorsovane ne samo sa jednog susedtva na drugo već i na nivou kontinenata. Tako se džentrifikovana područja izrazito odlikuju uslužnim delatnostima sa lošim radnim uslovima i eksploatacijom kreativnog rada, što je potpuno suprotno navodnom pospešivanju bdp-a područja pod kakvim parolama je proces plasiran u javnosti.

Temelji, stubovi i dekonstrukcija džentrifikacije

Možda nije skroz moguće opisati idealno-tipski proces džentrifikacije, ipak lako se dolazi do šireg konsenzusa da faze postoje i da se odlikuju gore pomenutim uslovljenostima i osobinama. Ali kada se dodje do ekonomske analize uzroka i uslova džentrifikacije postoje poprilična mimoilaženja. Dugo je dominantan bio pristup da je proces džentrifikacije baziran na principu ponude i potražnje, uz objašnjenja da je on stigao “prirodno” – zbog promene životnih stilova srednje klase, kao i usled prelaska na ekonomiju gradova baziranu na uslugama, što je kreiralo potražnju koja je omogućila džentrifikaciju. Sa druge strane, sve se češće čuju glasovi progresivnijih ekonomista, zajedno sa aktivistima i urbanistima koji su na liniji analize Dejvida Harvija* koja govori da je džentrifikacija izazavna veštačkim stvaranjem i podizanjem ponude. Imajući potrebu za realizacijom viška vrednosti, investitori usled pada profitnih stopa u proizvodnoj industriji i finansijskom sektoru odlučuju da ulažu u izgradnju i modernizaciju stambenih objekata. U ovakvoj postavci procesi aprecijacije nisu se javili kao efekti promenjene potražnje, već kao direktne posledice izmenjene ponude.

Iako na prvi pogled rasprava o uzrocima džentrifikacije izgleda kao jedan akademski sukob mišljenja odvojen od aktuelnih konkretnih borbi, ovo je upravo ključno pitanje za strategije antidžentrifikacijskog pokreta i putokaz je za dešavanje na ulicama. Ukoliko se prihvati prva teorija sa naglaskom na “nepotrebnu” potražnju, onda bi se strategija trebala bazirati na okretanju protiv navika srednje klase uz fokus na predstavljanje sopstvene četvrti u što neprivlačnijem svetlu za investitore. Legitimni metodi borbe onda bi uključivali, na primer, uništavanje statusnih simbola u vidu luksuznih automobila, fensi restorana i prodavnica velikih brendova. Međutim ukoliko centralni uzrok uzmemo iz druge hipoteze – malverzacijsko pumpanje kapitala u zalihe i ponudu, onda bi se strategija otpora morala bazirati na sprečavanju profita velikih (uglavnom privatnih) invesitora. Protesti protiv pojedinačnih građevinski projekata, skandalizacija i diskreditovanje onih koji stoje iza takvih projekata, ali i zagovaranje i zahtevanje stambenih politika koje bi odgovarale društvenim potrebama, predstavljaju osnovne smernice borbe protiv džentrifikacije.

Iako se džentrifikacija smara za proces koji je baziran na principima slobodonog tržišta i koji je u potpunosti motivisan neoliberlanom ekonomskom logikom, aprecijacija pojedinih gradskih četvrti može predstavljati i proces kojim ne upravlja isključivo tržište. Čest je slučaj kada se džentrifikacija omogućuje, ako ne i finansira, javnim sredstvima i resursima, pod idejom da se poboljša imidž nekog dela grada. Ono što je apsurdno je da se poboljšanje stambenih i životnih uslova uzima kao jedan od argumenata za legitimizaciju ovih investicija, pošto obično na kraju samog procesa prvobitno stanovništvo više i nije tu da bi posvedočila kraju procesa džentrifikacije i poboljšanju uslova. Gotovo je nemoguće javno, transparentno, demokratski kontrolisati proces džentrifikacije. Nalik jahanju divljeg bika – moža ćete uspeti da poverujete da ga kontrolišete par sekundi, ali to je samo da bi vas lakše zbacio iz sedla i na kraju ćete se u svakako naći u blatu, bez svesti.

Kapital se dokazao u eksploataciji kao veoma fleksibilan prema poreklu nekretnina, bilo da su one javne, privatne ili čak nerešeng statusa, ali neki tipovi pokazali su se kao najjednostavniji za džentrifikaciju – iscepkana područja malih privatnih nepokretnosti, u kojima svaki vlasnik/korisnik lako poveruje da će prosperirati u kompeticiji sa susedima, da bi shvatio razočarenje tek prekasno. Sa druge strane, prepreke na koje bi investitori, kao krajnji dobitnici džentrifikacije, nailazili nalaze se u pravnom okviru zadatom bilo kroz državu, opštinu, mesnu zajednicu ili bilo kakav organ samouprave. Sa kompletnom ekonomskom liberalizacijom došlo je do promena i urbanističkih politika, pa je lako uočiti neoliberalnu agendu na nivou grada predstavljenu sa: privatizacijom javnih prostora, prenošenjem velikog dela planerskih ovalašćenja na investitore i pretvaranjem celokupnih gradskih četvrti u šoping zone, biznis centre ili ekskluzivno stanovanje, uz izmeštajnje najugroženijih slojeva stanovništva.

Zašto je Zelenima mesto u prvim redovima protiv džentrifikacije?

Zelena politika, visoko vrednujući lokalnu održivu zajednicu i posebno senzitivisana za ekologiju čoveka, trebalo bi da lako prepoznaje problem džentrifikacije i adresira svoje zahteve ka pravim uzrocima. Međutim u hegemoniji liberalne ekonomije i neoliberalne ideologije, nije nimalo lako postaviti za cilj onemogućavanje sticanja profita, pogotovo ne takvog kao što su nekretnine čiji je obrtni potencijal ogroman. Ipak postoje uslovi koji olakšavaju džentrifikaciju i kojima možemo stati na put i pre nego što proces preuzme kormilo razvoja.

Noseći odgovornost za početne korake džentrifikacije, kreativna industrija, kulturni prekarijat i studenti morali bi biti klasno svesni, te osetljivi prema lokalnoj zajednici koju zatiču i inkluzivni i otvoreni za saradnju i razmenu sa njom. Kada su već tu, ti kulturni centri, habovi, barovi, organski bazari, sale za meditaciju, alternativni teatri ili vinski podrumi trebaju biti u u funkciji kohezije zajednice i njenog kultrnog razvitka. Na ovaj način gradi se poverenje i započinje diskusija koji bi treblo da proizvede javni interes koji bi tako ustanovljen solidarno i jedinstveno zastupali svi korisnici datog područja – tim pre što se u ideološkoj osnovi subkultura koje se uglavnom okupljaju i proizvode ova mesta dovoljno često nalazi želja za unapređenjem zapuštenog, a ne atomizacijom i otuđenjem datog lokaliteta. Uprkos tome prečesto vrednosti koje proizvode sa “dobrim namerema” bivaju komodifikovane i završavaju u rukama krupnog kapitala.

Jako je važno uključivanje kreativne klase u širi mobilizacijski pokret protiv džentrifikacije. Takođe je potrebno da pripadnici kreativne klase raskinu sa elitističko-subkulturnim praksama i izađu iz balona samodovoljnosti i pomognu lokalnom stanovništu u borbi, ili će i sami završiti kao gubitnici u procesu džentrifikacije. Kreativna klasa i akademski sloj mogu doneti širem pokretu dragocene veštine samoorgnizovanja, javnog predstavljanja, kao i iskustva u pogledu kolektivnih aktivnosti. Postoje brojne mogućnosti za zajednički rad od izrade materijala za proteste do organizacije razmene znanja, predavanja, javnih rasprava i promišljanja novih protestno organizacionih formi.

Dostupnost prava na stanovanje je pri vrhu prioriteta praktične zelene politike. Kada džentrifikacija stupi u drugu polovinu procesa, evikcije, “dobrovoljna” iseljenja usled višeslojnih pritisaka ili samo poskupljenje stanarina direktno onemogućavaju dostupnost ovog prava. Da stvar bude gora, primarni stanovnici u zapuštenim pa džentrifikovanim susedstvima mahom su u težem socijalnom položaju, sa (iz ugla kapitala) problematičnim vlasničkim pravima i njihovo iseljenje pod pritiskom tržišta gotovo nikada ne znači poboljšanje uslova za život. To je jednostavno sklanjanje neprivilegovanih od pogleda i tome se kao Zeleni moramo suprotstaviti bez zadrške.

Segregacija je ono što je krajnja posledica džentrifikacije. Ovo je neprihvatljiva i pogubna pojava ne samo zbog njenih očiglednih mana već i zbog potencijalne katastrofalne ideologije kojoj ovakvo uređenje otvara vrata. U integrisanom inkluzivnom društvu koje sarađuje teško je kreirati one “druge” i “neprijatelje”, dok je u izolovanim eksluzivnim blokovima lako reprodukovati stereotipe o npr. drugačijoj rasi, klasi, veri ili jednostavno stilu života. Mit o inkluziji unutar džentrifikacije baziran je na diverzitetu koji se stvara kada mladi/bogati/kreativni/obrazovani pojedinci uplivaju u migrantska/radnička/porodična naselja. Međutim, samo prisustvo različitih aktera, kao i njihova kompeticija za prostor i druge resurse, neće doneti saradnju i koheziju, kamoli sinergiju grupa. U praksi džentrifikacije, ove grupe završavaju čak i ne susrećući se, jer one kupuju, druže se, obrazuju, itd. na različitim mestima – tako blizu, a tako daleko jedni od drugih.

Već smo pomenuli da se džentirifikacija oslanja na potrebu za kreiranjem veštačke potražnje u kapitalizmu. Zeleni su oduvek odlučno ustajali protiv konzumerizma i protiv kreiranja potreba koje nisu u javnom intersu i koje nisu posledica društvenog dogovora. Konzumerizam u slučaju džentrifikacije nije samo vezan za luksuzne nekretnine, već se on prenosi i na na primer, potrošnju goriva za saobraćaj neodržive zajednice, autsorsovanje eksploatacije zemljišta i vode, ekskluzivnu robu i usluge koje se lokalno plasiraju.

Videli smo da različiti modeli vlasništva mogu uticati negativno na proces džentrifikacije pa se iz toga može izvući i neka korisna smernica. Mnoštvo rasparčanih privatnih poseda ili nekorišćeni javni prostori na strateškim lokacijama najbolji su inkubatori džentrifikacije. Teže je džentrifikovati aktivne, funkcionalne, integrisane zajednice, što susedstva sa javnim stanovnjem svakako jesu. Ukoliko su date nekretnine u javnom vlasništvu i služe javnom interesu – obezbeđivanju krova nad glavom, one se ne mogu otuđiti, preprodati ili iznajmljivati. Dokle god negde živi kritična masa politički svesnih i aktivnih u zajednici, teško će otpočeti i pionirska, a kamoli dublja džentrifikacija sa raseljavanjem i privatizacijom javnog prostora. Solidarnost lokalne zajednice u borbama protiv privatnih i korporacijskih interesa uvek je bila podržana od strane Zelenih, pa nema razoga da ona izostane i u slučaju džentrifikaije, iako ju je ponekad teško uočiti a početku.

Da bi se proces džentrifikacije trajno sprečio potrebne su nam odlučne politike koje će voditi ka prioretizaciji javnog i socijalnog stanovanja. Samo u sistemu gde se gradi zarad zadvoljenja potreba celokupnog društva, a ne zarad profita pojedinaca proces džentrifikacije se može izbeći. Dokle god živimo u neoliberalnim gradovima čije su ekonomije bazirane na “slobodnom” toku kapitala, svaki deo grada bez obzira koliko bio star ili značajan, industrijski ili porodičan, lep ili neprivlačan – pre ili kasnije može biti džentrifikovan zarad profita.

Iva Marković, Predrag Momčilović

Fotografija: Abhijit Patil
Tekst je u orginalu na engleskom jeziku pisan za magazin Ecosprinter