Nafta i rat – ekologija i mir

3541914624_7e83923a61_bPohlepa za naftom proizvodi ratove. Uža definicija rata podrazumeva sukob dve države, a šira nasilje velikih razmera radi ostvarivanja neke dobiti. U tom smislu, ekološki pokreti su i mirovni pokret. U epohi dominacije fosilnih goriva, naftne kompanije su moćnije od država, a neke države su prerušene naftne kompanije. I jedne i druge su vodile užasne ratove da bi sačuvale kontrolu nad resursima. Naftnu industriju od početka njenog razvoja prate korupcija i destrukcija (uz posebne doprinose industrije uglja i prirodnog gasa).

Legitimno izabrani premijer Irana srušen je državnim udarom 1953. zato što je nacionalizovao naftnu industriju. Britiš petroleum je tada odbio da se odrekne svog profita; prljavi deo posla obavile su službe SAD-a i Britanije. Državni udar u Iranu bio je samo jedna od mnogih intervencija na Bliskom istoku iza kojih je stajala nafta. I ne radi se samo o ratovima i državnim udarima – poslednji talas terorizma takođe je u vezi sa naftnom politikom. Za ISIS se kaže da je dete iračkog rata iz 2003. Invazija na Irak bila je odgovor na napade Al-Kaide na ciljeve u Americi 2001. A povod za napad Al-Kaide na Ameriku bilo je prisustvo SAD u Saudijskoj Arabiji – takođe zbog nafte.

Prisustvo SAD na Bliskom istoku značajno se proširilo posle iračkog rata koji je Džordž Buš Stariji započeo 1990. da bi odbranio Kuvajt i zaštitio saudijska naftna polja. Irak je anektirao Kuvajt, između ostalog i zato što je Kuvajt obarao cene nafte. Invaziju na Irak 2003. predvodili su Bush Mlađi i Dick Cheney, političari blisko povezani sa naftnom industrijom. Možda su SAD izgubile rat, ali naftne kompanije su dobile ono što su htele. Posle godina međunarodnih sankcija, dokopale su se iračke nafte i ostvarile odličan profit.

Bila sam učesnik blokade Ševronove rafinerije u Ričmondu u Kaliforniji kada je u prvim godinama rata tamo stigao prvi kontingent sirove iračke nafte. Ljudi su umirali u ratu za naftu i umirali su od zagađenja izazvanog eksploatacijom, preradom i potrošnjom nafte. Ponekad je razlika u načinima na koje nafta ubija zanemarljiva. Nigerijska vojska je 1995. obesila lokalnog aktivistu Kena Saro-Wiwu da bi zaštitila interese naftne industrije u Nigeriji, pre svega kompanije Rojal Dač šel. Prerada nafte je još jedan oblik prljavog rata, koji truje stanovnike Ričmonda, ljude nastanjene u blizini „Avenije raka“, ogromnog kompleksa za preradu nafte na obali Meksičkog zaliva, kao i stanovnike mnogih drugih mesta u kojima su smeštene rafinerije.

I vađenje nafte je prljav proces, a onda sledi transport, izlivanje nafte na zemlju, u reke, mora i okeane, dok se nafta prevozi kamionima, vozovima, naftovodima i tankerima; onda nastaju zdravstveni problemi izazvani izlivanjem nafte, nusproizvodima procesa prerade, emisijom sagorevanja iz automobila i elektrana. Uništavanje životne sredine je neizbežni deo procesa eksploatacije fosilnih goriva, od površinskih ugljenokopa zapadne Virdžinije do naftom uništene delte reke Niger u Nigeriji. To je neka vrsta rata protiv prirode. Videla sam pelikane prekrivene naftom na obalama Luizijane, posle velikog izlivanja nafte Britiš petroleuma u Meksičkom zalivu 2010; videla sam monstruoznu industrijsku infrastrukturu izgrađenu u sred divljine arktičke Aljaske; videla sam mlade ljude koji se vraćaju iz rata za naftu, ranjenih tela i duša.

Haos klimatskih promena će izazvati nove ratove za resurse, masovne migracije stanovništva, glad, učestale prirodne katastrofe, suše, poplave i desertifikaciju (pretvaranje sušnih oblasti u pustinje). Ovo su realne prognoze. „Klimatske promene nisu uzrok sukoba u svetu, ali dugotrajna suša jeste doprinela nestabilnosti u Nigeriji koju je iskoristila teroristička grupa Boko haram“.

Teroristički napadi u Parizu ponovo su nam skrenuli pažnju na problem ratova za fosilna goriva. Činjenica je da je građanski rat u Siriji delimično izazvan klimatskim promenama, kada su višegodišnje suše oterale zemljoradnike sa njihovih imanja. Veliki deo prihoda ISIS-a dolazi od fosilnih goriva. On je i rođen iz haosa iračkog rata 2003, koji je tipičan naftni rat, gde borba za monopol nad fosilnim gorivima proizvodi političku i ekološku nestabilnost u zemlji koja dovodi do rata, koji se onda finansira prihodima od prodaje fosilnih goriva.

Ekološki pokreti su mirovni i zato što žele da ukinu motive za takve ratove i neutrališu njihove izazivače. Zamislite svet u kojem su gigantske naftne kompanije svedene na svoju pravu meru ili ih uopšte nema. Zamislite kakve bi promene to izazvalo. Organizacija Oil Change International objavila je da su tokom 2013. i 2014. naftne kompanije potrošile 326 miliona dolara na lobiranje u Kongresu SAD. Jedan od rezultata su godišnje subvencije naftnoj industriji u iznosu od 33,7 milijardi dolara, što znači da se investicija u lobiranje stostruko isplatila.

Zamislite da je u spoljnoj politici ukinut imperativ obezbeđivanja nafte i da su naftne kompanije izgubile uticaj. Danas dve trećine američkih državljana žele obavezujući sporazum o klimi. Ali republikanci u Kongresu jasno kažu da će sabotirati svaki takav sporazum. Naša zavisnost od fosilnih goriva je u značajnoj meri doprinela tome da naša predstavnička demokratija završi pod vođstvom tako nereprezentativne političke elite.

Kampanje poricanja klimatskih promena koje finansiraju naftne kompanije, kao što pokazuju nedavna saznanja o Eksonu, zapravo su strateški pokušaji zaštite resursa i sabotiranja međunarodnih sporazuma. Zaštita tih interesa postala je prirodni refleks republikanaca, a demokrati im se skoro uopšte ne suprotstavljaju.

Definisati pokret koji se bori za sprečavanje klimatskih promena kao mirovni pokret znači definisati ratove koje želimo da završimo. To su prljavi, brutalni i razorni ratovi. Mi to možemo bolje – budućnost bez fosilnih goriva je moguća. Samo treba da oduzmemo političku moć od neljudskih entiteta koji su dominirali ovom planetom poslednjih sto godina. Mi građani koje truju i ubijaju, mi iz ekoloških pokreta – zajedno možemo doneti mir ovoj planeti ponudom alternativnih izvora energije. Monopoli na sunce i vetar nisu mogući, pa je teško zamisliti rat za te resurse. Disperzija proizvodnje energije do koje će doći kada vetar, sunce i drugi obnovljivi izvori zamene fosilna goriva, dovešće do disperzije političke moći – a to je ono što nazivamo demokratijom.

Rebecca Solnit

Prevod: Đorđe Tomić

Prevedeni tekst je preuzet sa portala Peščanik, oginal je objavljen na portalu The Guardian

Fotografija: karmacamilleeon