Permakultura- evolucija društva

14546309656_133aedf349_oPermakultura, je pojam nastao kao kovanica dve reči. Permanentan kao stalan ili trajan i kultura kao sveukupnost delovanja ljudskog društva. Da bi u potpunosti shvatili značenje permakulture kao šire koncepcije i razumeli njenu političku pozadinu potrebno je da se vratimo na same početke.

Sve je počelo sredinom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Australiji. Bill Molison i David Holmgren su prvobitno razvili koncepciju permakulture kao akademski rad. U svom prvom radu bavili su se najviše održivom poljoprivredom. Pošto su shvatili da je savremena poljoprivreda neodrživana duži rok krenuli su u razmatranje mogućnosti da se čovečanstvo prehrani na drugačiji način srađujući sa prirodom a ne polako je uništavajući kao što to radi industrijska poljoprivreda. 1978. Objavljuju prvu knjigu (Permaculture One), ali i pored relativnog uspeha ove knjige autori nisu bili potpuno zadovoljni. Već naredne godine objavljuju novu knjigu (Permaculture Two) u kojoj šire svoj fokus i počinju da se pored proizvodnje hrane bave i ostalim potrebama ljudske zajednice kao i socijalnim odnosima.

Koncepcija Permakulture jeste bila nešto novo, ali ipak jasno je od samog početka da postoje veliki uticaji autora i istorijskih okolnosti koje su prethodile. Te uticaje možemo podeliti u dve grupe. Prvu bi činili autori koji su se bavili pre svega ekologijom i poljoprivredom (Yeomans, Fukuoka, Odum…). Drugu grupu čine kontrakultura šezdesetih godina dvadesetog veka i okolnosti u kojima su autori živeli. Molison uvek ističe da je jedan od presudnih uticaja za nastanak permakulture energetska kriza sedamdesetih godina.

Situcaija u kojoj jednog dana iznenada staje celokupna industrija i počinju velike nestašice najosnovnijih životnih namirnica zbog političkih dešavanja na drugom kraju sveta je ono što ga je nateralo da počne da razmišlja o nedostacima modernog društva i mogućnosti da se stvori jedno drugačije društvo koje bi bilo manje zavisno od fosilnih goriva i drugih neobnovljivih resursa. Dokaz da se koncepcija nije zadržala samo na problemima proizvodnje hrane već krenula u širu kritiku društva jeste i udaljavanje od univerziteta. Permakultura jeste počela kao akademska koncepcija, ali sam Molison je od samog početka uvideo važnost izlaska iz čisto akademskih krugova. Celog života je insitrao na tome da kursevi permakulture moraju biti dostupni svima i da se nikako ne smeju podučavati kao deo gradiva na fakultetima. Ovaj koncept opšte dostupnosti jeste jedan od osnova permakulture kao ideologije.

Sa druge strane David Holmgren se bavio projekcijama budućnosti koja nas čeka u trenutku kada se potroše fosilna goriva. Prema njegovim predviđanjima postoje četiri mogućnosti. Prvu je nazvao tehno fantazija, svet u kome će ljudi razviti tehnologiju koja je mnogo ispred sadašnje i konačno osvojiti zvezde. Ovo bi značilo da će se fosilna goriva potpuno zameniti novim efikasnijim izvorima energije i da će se nivo potrošnje dostići nama nezamislive granice. Njena suprotnost je mogućnost koja je nazvana kolaps civilizacije. Prema ovoj projekciji nedostatak resursa će dovesti do ratova i potpunog sloma današnjeg društva. Po njoj će morati da prođe više generacija pre nego što čovečanstvo počne da se oporavlja, ako se ikada oporavi. Treću mogućnost je nazavao relativnom stabilnošću. U ovoj varijanti će čovečanstvo zameniti sadašnju tehnologiju zelenom tehnologijom i održati relativno stabilno društvo. Potrošnja će se održati na nivou koji je sličan sadašnjem i tehnološko napredovanj će se nastaviti. Možemo reći da je ovo pogled na svet koji je dosta blizak mejnstrim ekološkom pokretu. Rešenje koje predlaže permakultura je nešto drugačije i objašnjeno je u četvrtoj varijanti.

1

Ova projekcija je nazvana kreativno smanjenje. Prema njoj će ljudsko društvo biti prinuđeno da promeni svoje navike i značajno smanji nivo potrošnje, te samim tim i svoj uticaj na životnu sredinu. Ovo ne znači povratk u preindustrijsko društvo, niti je veličanje neke arhaične ideologije. Radi se prosto o tome da Permakultura prepoznaje ograničenja moderne tehnologije. Ovo znači da Permakultura umesto slepe vere u mogućnost da će nauka nužno dovesti do nečega potpuno novog predlaže baziranje na već postojećim znanjima i traženje rešenja koja su ekološki opravdana i održiva. Ovo ne znači bežanje od naučnog progresa, već realno sagledavnje opravdanosti postojanja neke tehnologije.

Osnovna ideja je da ljudsko društvo oponaša ekosistem. Da se poput prirode prliagođava novim situacijama i da evoluira. Stabilnost i izdržljivost svakog ekosistema direktno zavisi od broja činilaca i toga koliko je svaki od tih činilaca u mogućnosti da zameni neki drugi. Uzmimo za primer jednu šumu u prirodnim uslovima zajednicu uvek čini više vrsta biljaka i biljojeda. Broj biljojeda regulišu grabljivice. Ukoliko bi imali samo jednu vrstu grabljivica u sistemu, recimo lisicu, nestanak lisica bi doveo do potpunog kolapsa ekosistema. Nedostatak grabljivaca dovodi do naglog povećanja populacije biljojeda, ovo ugrožavaopstanak biljnog sveta a time i cele životne zajednice. U prirodi uvek postoje grabljivice koje bi mogle da zamene lisicu (kuna, lasica, tvor, mačka itd) tako da su ovako dramatične promene retkost i uvek posledica ljudskog mešanja.

Ako bi savremeno društvo posmatrali kao ekosistem jasno je da smo u potpunosti zavisni od tehnologije koja se bazira na fosilnim gorivima i ideologije stalnog rasta koja prati ovu tehnologiju. U prethodnom delu teksta videli smo predviđeanja šta bi se može desiti u trenutku kada ovakva tehnologija postane neisplativa, a ekonomski rast se nužno zaustavi. Ono što ćemo prikazati u nastavku teksta su rešenja koje predlaže Permakultura.

Ova rešenja su bazirana na tri osnovna principa permakulturne etike (Briga za zemlju, Briga za ljude, Pravilna rasopdela) i cilj im je da stvore strukture koje su održive i u stanju da zamene postojeće u trenutku krize. Uzećemo dva konkretna primera i na njima demonstrirati kako sve zgleda u praksi

Prvi primer jeste tranzicioni pokret, koji se rodio iz permakulture. Tokom 2004. u Irskom gradu Kinsale održan je kurs permakulture. Polaznici kursa, su u saradnji sa instruktorm Rob Hopkins-om rešili da se udalje od klasičnih problema permakulturnog dizajna i da umesto jednog seoskog imanja pokušaju da dizajniraju ceo grad. Rezultat njihovih napora je bio plan kako bi ceo grad mogao da postane energetski nezavisan i uspostavi kontrolu nad hranom koju bi proizvodio lokalno. Iapk ovaj projeakt nikada nije zaživeo do kraja. 2006. Hopkins se vraća u Totnes, svoj rodni grad u Engleskoj. Tamo pokreće novu inicijativu ovaj put sa mnogo više uspeha. Ideja tranzicionog pokreta je da stvori gradksu zajednicu koja bi se prirpremila za efekte klimatskih promena i ekonomske nestabinosti. Uspostavljanje suvereniteta nad proizvodnjom hrane i energije, kao i razvijanje lokalnih ekonomskih modela su osnov ovih inicijativa.

2

Tranzicioni pokret se nije zadržao samo na bogatim gradovima u Velikoj Britaniji koji sebi mogu da dopuste ovakve eksperimente, već je počeo da se širi po celom svetu. Danas se javljaju tranzicione inicijative i u mnogo siomašnijim sredinama. Svi mogu pogledati njihove zvanične filmove In Transition 1.0 i In transition 2.0 i saznati mnogo više o tome kako se pokret raširio po celom svetu.

Drugi primer koji ćemo navesti vodi nas na drugi kraj sveta. Direktno na Kubu. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka Kuba se suočila sa velikim problemom. Kao ostrvo koje je decenijama pod ekonomskom blokadom SAD, njihova ekonomija je bila direktno zavisna od pomoći koju je dobijala od Sovjetskog Saveza. Raspadom Sovjetskog Saveza ekonomska pomoć je prestala da stiže i Kuba je bila prinuđena da se osloni na sopstvene resurse.

U trenutku kada su se suočili sa mogućnošću da zbog nedostataka goriva i veštačkih đubriva ostanu gladni kubanci se okreću permakulturi. Počev od 1993 uspostavljaju saradnju sa permakulturnim ekspertima iz Australije. I time započinje transformacija ne samo načina na koji Kuba proizvodi hranu već i celokupnog društva. U njihovom slučaju su se kao najproduktivniji model pokazala manja gazdinstva koja su u privatnom vlasništvu. Umesto nekada velikih državnih kombinata danas većinu hrane na Kubi proizvode mali proizvođaći i zadruge. Često je da se hrana proizvodi u gradovima, tako za primer polovina sve hrane koja se koristi zu Havani se uzgaja na teritoriji grada.

Ovakva decentralizacija je imala nekoliko efekata. Ekonomsko stanje stanovništva se poboljšalo. Pošto se prešlo sa nekada plantažnog načina uzgajanja industrijski isplativih kultura poput šećerne trske i kakao na mnogo bitnije prehrambene namirnice razvila se i lokalna trgovina među stanovništvom. Povećao se i broj visokoškolskih ustanova. Kubanska vlada je uvidela da je mnogo isplativije ljude školovati lokalno nego imati nekoliko ogromnih univerziteta, pri tome većina diplomiranih studenata ostaje u svojim lokalnim zajednicama. Korišćenjem biomase i solarne enrgije mnoge manje zajednice su postale energetski nezavisne. Čak se i međunarodna trgovina povećala pošto Kuba danas izvozi biološke preparate za poljoprivredu i prirodna đubriva.

3

Koga zanima više može pogledati film The power of community: How Cuba survives peak oil.

Upravo ovakav pristup decentralizacije i jačanja lokalne zajednice predstavlja suštinu permkaluture kao političke koncepcije.

Radovan Božović

Fotografija: https://www.flickr.com/photos/79950325@N07/14546309656/