Okean: Od kolonijalizovane teritorije do svetske nacije

11257316874_597d948bf5_kDanas su okeani iseckani nacionalnim granicama na isti način kao zemlja. Ipak, uz globalni uspon novih načina mišljenja izvan okvira tradicionalnih pristupa teritorijalnoj suverenosti, o okeanu bi trebalo promišljati u novom svetlu – kao zajedničkom dobru i kao naciji po sebi.

„More je veliki rezervoar prirode. Zemljina kugla je, da se tako izrazim, počela morem; i ko zna hoće li se njime i završiti. U njemu je vrhovni mir. More ne pripada vladarima. Na njegovoj površini ljudi još uvek mogu primeniti svoje nepravedne zakone, borbu, rascepati se međusobno na deliće i razneti se zemaljskim užasima. Ali na tri stope ispod površine, njihova vladavina prestaje, njihov domet se gasi, i njihove moći nestaju. Ah! Tu postoji samo nezavisnost! Ja tu ne poznajem gospodare! Ja sam slobodan/na!” – (Žil Vern, 1869, 20 000 Milja pod morem)

Nova vodena prostranstva i nove granice

Planeta Zemlja ima pet okeana koji pokrivanju 71% njene površine, prostor od 361 miliona kvadratnih kilometara. Posle Drugog svetskog rata, načelo slobode mora je dovedeno u pitanje, posebno razvojem industrijskog ribolova i offshore eksploatacijom ugljovodonika. Zakon o moru proglašen je Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravu mora, 1982. u Montegu. Ovaj zakon je omogućio državama da polažu suvereno pravo nad morima i okeanima.

Države mogu da prisvoje morska prostranstva proglašavajući ih ekskluzivnim ekonomskim zonama (EEZ – Exclusive Economic Zones), i da šire njihove kontinentalne odseke i preko 200 nautičkih milja (oko 370 km) ekskluzivnih ekonomskih zona, pa sve do najviše 350 milja (oko 650 km). Tako se EEZ drastično usecaju u okean, sada pokrivajući već trećinu sveukupnog morskog prostranstva.

Unutar EEZ-a i njihovih proširenih kontinentalnih odseka, obalne države imaju ekskluzivno pravo na njihovu eksploataciju i korišćenje u ekonomske svrhe. Države izdaju dozvole za istraživanje i korišćenje mora za industrijski razvoj koji ugrožava jata riba i mineralne resurse morskog dna. Velikim delom nekontrolisano, more postaje novi front u globalnoj trci za fosilnim gorivom, koja se tradicionalno odvijala na kopnu.

Trećina svetske proizvodnje ugljovodonika je sada offshore, a izvori se crpe sa morskog dna. Sedamdeset i osam posto ukupne proizvodnje ugljovodonika iz fosilnih izvora je offshore, od koje je 30% „duboki” offshore (sa dubine preko 1000 m). Između 20 i 30% ukupnih procenjenih rezervi ugljovodonika se nalazi u moru. Više od 90% međunarodne trgovine odvija se preko okeana. Transport goriva (izvora energije) predstavlja skoro trećinu svetske prekomorske trgovine. Devedeset i pet posto svetskih komunikacionih sistema (internet, telefon, protok finansija) odvija se putem podmorskih optičkih kablova. „Globalizacija se tako često meša sa maritimizacijom sveta.”

Evropa je mali kontinent ako u obrzir uzmete samo kontinentalna masa, ali ako se posmatra morska površina, odjednom postaje proširena do položaja velikog svetskog kontinenta, koji je nekad bio obeležen svojim kolonijalnim carstvom. Tako evropska EEZ trenutno pokriva 25.6 miliona kvadratnih kilometara.

Ovi prostori na koje evropske države polažu pravo su većinski smeštene izvan granica EU. Kolonijalna prošlost starog sveta je počela sada da oživljava zbog pojave novih resursa i teritorija koje treba osvojiti. Evropa ima priliku da igra glavnu ulogu u svetskom vladavinom nad okeanima.

Francuska je druga zemlja na svetu po veličini morskog poseda, odmah posle SAD-a. Ona polaže pravo na 11 miliona kvadratnih kilometara EEZ, a više od 95% ove površine je morsko prostranstvo. Ostrva postaju strateška mesta za polaganje prava na morske površine i njihove resurse. Prisustvo Francuske širom sveta uvećava njene morske granice – ona ima 39 granica sa 30 različitih zemalja. Od ovih 39 granica, 34 su izvan granica matične teritorije. Širenje morskih granica dovodi do tenzije, proglašavanja vlasti nad oblašću i pregovora. Prekomorska prostranstva Francuske, koja čine 95% francuskog morskog prostranstva su posebno važna za njenu ekonomiju, izvore energije i geopolitička pitanja.

Drugo što Ujedinjeno Kraljevstvo i Francusko imaju zajedničko je činjenica da veliki deo njihovih EEZ-a na teritorijama koje su UN proglasile dekolonijalizovanim.

Iako mnogi analitičari, bilo da slave ili oplakuju situaciju, veruju da je „globalizacija” oslabila državu, država zapravo nije oslabila kao stub globalnog sistema, niti je smatrana prevaziđenom zbog ovog fenomena. Jasno je da istorijski proces istraživanja i preuzimanja kontrole nad teritorijom, njenih resursima i stanovništvom, započet u doba renesanse, još nije završen. I dalje postoje prostori izvan kontrole država. Nacionalne granice presecaju okeane kao što su nekada presecale kontinete. To je kolonijalizacija koja ne izgovara, ili bar više ne izgovara, svoje ime.

Na svetskom nivou ova kolonijalizacija morskih prostranstava, većinom sprovođena od priobalnih država Severa, rizikuje da pogorša postojeće stanje nejednakosti i da dovede do konflikata. Takođe, skoro četvrtina država nema obalu i mora da pregovara sa svojim susedima da bi pridobila pristup moru. Ove države su često među najsiromašnijim i najmanje ekonomski razvijenim. Bolivija, Paragvaj i Centralno-afrička republika dele istu sudbinu. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu mora dozvoljava najbogatijim nacijama da dele okean i njegove resurse, uprkos tome što je sastavljena sa namerom da pospeši razvoj država Juga. Ovo je samo prividan paradoks, pošto širenja granica okeana sa sobom nosi takođe i širenje prostora uticaja velikih kompanija u ekstraktivnoj industriji, koja je pretežno u rukama razvijenih zemalja.

Polja konflikta

Ove nove granice potegle su stare okidače. Ako granica služi da razgraniči suvereno područje, to implicira da teritorija ne može podleći rivalskoj suverenosti. Postoji ekskluzivno pravo eksploatacije. Prema Međunarodnoj energetskoj agenciji (International Energetic Agency – IEA) „Proizvodnja sirove nafte iz postojećih nalazišta koja se pretežno nalaze na kopnu ili u plitkim priobalnim vodama, opašće za dve trećine između 2011 i 2035. Ovaj pad, prema IEA, može biti nadoknađen, samo zamenom postojećih polja nafte novim nalazištima: Arktikom, dubokim okeanom i škriljcem u Severnoj Americi.”

Direktor odnosa sa javnošću za naftnu multunacionalnu kompaniju Total, Loazler (Hubert Loiseleur des Longchamps), ističe dva glavna razloga zašto more može da bude razlog tenzije na polju nafte i gasa. Prvi je svakako povećanje potražnje, koje je procenjeno da može dostići 50% do 2035. Kako god bilo, drugi razlog je možda i značajniji: „političke granice ne odgovaraju za prirodne granice rezervi ugljovodonika – to bi bilo isuviše lako!”

Okean i njegovi resursi su u srcu savremenih ekoloških, ekonomskih, geopolitičkih pitanja, kao i pitanja vezanih za izvore energije. Ova polja tenzije se šire po čitavom svetu. Na primer, uzmimo Istočni Mediteran, gde Izrael, Sirija, Liban, Kipar, Turska republika severnog Kipra i palestinske vlasti polažu pravo na naftne i gasne rezerve na istim morskim prostorima. Takođe, pravo koje London polaže na EEZ oko Foklandskih ostrva (poznatih i kao Las Malvinas) i autorizacija pretrage nafte povezani su sa obnovom tenzija između Ujedinjenog Kraljevstva i Argentine.

Francuska je, na primer, kao druga država na svetu po veličini morskog prostranstva, primenila program pod nazivom EXTRAPLAC (logično proširenje kontinentalnog odseka) koji je vodio IFREMER (Francuski institut za istraživanje mora) da bi kontrolisao osvajanja, a skoro je položila pravo na prostranstvo od 500,000 kvadratnih kilometara – ogromno „igralište” stvoreno za javni kapital i naftne kompanije.

Stari nacionalistički refleksi ohrabruju nove forme morskih bitaka. Profesor Kler oplakuje situaciju: „U svim ovim razmiricama, narastući nacionalizam spaja se sa neutoljivim zahtevima za izvorima energije, što vodi do čelične volje da se oni preuzmu. Umesto razmatranja tačaka spora kao sistemskih problema koji zahtevaju posebnu strategiju za rešavanje, velike sile su pokazale sklonosti da zauzmu stranu svojih uvaženih saveznika.”

Zajednički okean za očuvanje mira

Ovo parčanje morskih prostranstava i trka za resursima znače da je ključna uloga okeana potpuno nestala. Ipak, najveća količina kiseonika koji dišemo dolazi od okeana. On je takođe osnovni regulator klime. Od početka ranih 1970ih, okean je apsorbovao preko 90% viška toplote usled povećanog efekta staklene bašte, tako ograničavajući temperaturu vazduha, ali zagrevajući vodu i povećavajući nivo mora. Takođe je, od 1750, apsorbovao više od četvrtine emisije ugljen-dioksida koju je uzrokovao čovek, što je dovelo do povećanja kiselosti morske vode. Da okean otpušta u atmosferu sve što skladišti, temperatura vazduha bi se povećala za 20 stepeni. Da okeanski sistem prestane da radi, mi bismo prestali da postojimo.

Razna društva su podigla uzbunu, uključujući i naučnu zajednicum koja poziva na čuvanje 80% fosilnih izvora energije u zemlji, ako želimo da ograničimo uticaj globalnog zagrevanja i izbegnemo nepovratni gubitak biodiverziteta, koji bi nas doveo do 2100 do potpunog nestanka. Zaustavljanje trenutnog haranja i kolonijalizacije mora i okeana je veoma hitna potreba – to je sada ne samo moralni imperativ već i pitanje opstanka.

Da bi se ovo okončalo, moramo prestati da ulažemo u različite sektore proizvodnje i upotrebe fosilnih goriva. Ne možemo nastaviti da podržavamo naftnu i gasnu industriju koja koristi atmosferu i okean kao deponije. Moramo izbeći zavisnost od nafte i ubrzati prelazak na drugi izvor energije. Kako god, naše potpuno „skidanje” sa ugljovodonika neće u potpunosti sprečiti ovo „razgrabljivanje”. Ova privatizacija okeanskih prostranstava pod maskom nacionalnog suvereniteta napravila je od okeana frontove borbe u trci za resursima.

Jedini argument koji se suprotstavlja privatizaciji leži u ideji zajedničkog dobra. Dardo i Laval, definišu „zajednička dobra” ovako: „Zajedniča dobra nisu roba… ona su politička načela koja bi trebalo da koristimo da bismo stvorili zajednička dobra, sačuvali i proširili ih i omogućili im da žive.” Istovremeno, ona su resursi regulisani zakonskim sistemom koji omogućava podelu i kolektivno upravljanje. Moramo prestati da posmatramo okean kao resurs, već ga moramo posmatrati kao prostor koji ne podleže logici eksploatacije.

Za vode Jordana ili Mekonga, za rudarske kopove Zapadne Evrope, amazonske prašume, ili ribarska područja Mediterana, postoji samo jedno rešenje konflikta oko resursa: saradnja.

Okeanska nacija

Logični zaključak ove ideje je da načelo zajedničkog dobra treba da ima prednost u državnim vladavinama nad okeanima. Da bismo održali mir, moramo da se otarasimo kolonijalizatorske inicijative i da ozvaničimo okean kao zajedničko dobro, definišući oblike zajedničkog upravljanja i pristupa resursima zasnovanog na hitnosti potreba. Ovo je politički cilj inicijative „Okeanske nacije”: stvoriti od okeana naciju tako da postane subjekt međunarodnog prava. Tako, pozivajući se razne međunarodne ugovore, „Građani Okeanske nacije zahtevaju sistematsko krivično gonjenje kradljivaca okeana, entiteta koji legalno ili ne proizvode zagađenje, i aktera koji olakšavaju eksploataciju koja je ilegalna (…)”.

Osnovana pred kraj 2015, u pripremama za COP 21 (Konferencija UN-a o klimarskim promenama – Climate Conference in Paris) „Okeanska nacija” preuzma ne tako omiljenu ideju povezivanja nacije, koja u osnovi podrazumeva privatnu kontrolu, sa idejom zajedničkog dobra koja teoretski podrazumeva suprotnost toj ideji.

U svetskom poretku oblikovanom podvajanjima nacija, koja sila može jedina da ustane protiv neutoljive gladi za teritorijom i eksploatacije resursa koji karakterišu logiku nacionalne države? Druga nacija.

Stvaranje potpuno nacionalnog prostora od okeana je kreativan način da se suprotstavi načelu nacionalnog suvereniteta i njegovim apsolutističkim tendencijama. To je objava nezavisnosti okeana. Kako ribe, delfini i morski grebeni nemaju pravo glasa, na ljudskim bićima koja naseljavaju planetu ostaje da traže zahteve. Posmatrati okean kao naciju znači ići dalje od ograničavajuće ideje nacije. To je granica koja ruši granice, država koja sebe nameće drugima bez imperijalizma.

Osnivanje nacije izvan konteksta države je način da se pokaže da nacije nemaju ekskluzivno vlasništvo nad teritorijom kojom upravljaju. Zajednička dobra su uspostavila načelo koje govori da ne može sve biti prisvojeno. Tako, stvarajanje nacije od okeana zahteva produbljenje logike zajedničkog dobra, koje je bazirano na načelu da svi treba da učestvuju u javnim raspravama i procesu odlučivanja, i da koršćenje ima prednost nad vlasništvom.

Okean je izvor života na Zemlji. Primodrijalna supa koja nas hrani i omogućava nam rast. To je naša domovina i majka koju delimo. To je istinsko mesto gde smo rođeni svi mi – naš nacion.

Edouard Gaudot, Olivier Dubuquoy

Tekst je preuzet sa portala: Green European Jurnal

Prevela sa engleskog: Ana Simona Zelenović

Fotografija: https://www.flickr.com/photos/xavier33300/11257316874/in/photostream/