Klimatske promene kao genocid

9287609827_7d77656d07_k

Od Drugog svetskog rata naovamo, nikad veći broj ljudi nije bio izložen riziku obolevanja i gladi kao što je to danas slučaj. Prema izveštaju UN iz marta ove godine, dvadeset miliona ljudi u tri afričke zemlje – Nigeriji, Somaliji i Južnom Sudanu – ali i u Jemenu će umreti ukoliko im se ne obezbedi hitna pomoć u hrani i medicinskim zalihama„Nalazimo se u odsudnom istorijskom trenutku”, izjavio je Stiven O’Brajen, generalni podsekretar UN za humanitarna pitanja. „Godina je tek počela, a već se suočavamo sa najvećom humanitarnom krizom od stvaranja UN: bez koordinisanog međunarodnog delovanja ovi ljudi će prosto umreti od gladi ili bolesti.”

Svakako, bilo je većih gladi i pre, ali nikada u ovakvim razmerama, i to na četiri mesta u isto vreme. Prema O’Brajenu, u Jemenu je ugroženo 7,3 miliona duša, 5,1 milion oko jezera Čad u severoistočnoj Nigeriji, pet miliona u Južnom Sudanu i 2,9 miliona u Somaliji. U svim tim zemljama smrtonosni splet ratova, trajne suše i političke nestabilnosti proizvodi ozbiljne nestašice osnovnih namirnica i vode. Od ukupno dvadeset miliona ljudi u smrtnoj opasnosti, oko 1,4 miliona su deca.

Uprkos potencijalnoj ozbiljnosti krize, zvaničnici UN i dalje su uvereni da se većina tih ljudi može spasti ako se na vreme obezbedi dovoljno hrane i medicinske pomoći, te ako sukobljene strane dozvole humanitarnim radnicima da dođu do onih kojima je pomoć najpotrebnija. „Napravili smo strateške i koordinisane planove za svaku zemlju”, rekao je O’Brajen. „Uz dovoljnu i dobro tempiranu finansijsku pomoć, humanitarci će biti u stanju da spreče odvijanje najgoreg scenarija.”

Sve u svemu, cena takve intervencije nije naročito velika: procenjuje se da bi 4,4 milijarde dolara bilo dovoljno da se sprovede akcioni plan UN i spase najveći broj ugroženih.

Šta je bio međunarodni odgovor na to? Jedno manje ili više nezainteresovano sleganje ramenima.

Zvaničnici UN su procenili da bi novac trebalo da se skupi do kraja marta, ako se ima na umu dostavljanje zaliha na vreme. U vreme pisanja ovog teksta je već bio april, a međunarodni donatori su dali samo ubogih 423 miliona dolara – manje od desetine onoga što je zapravo potrebno.

Dok je, na primer, predsednik SAD Donald Tramp tražio odobrenje Kongresa za povećanje vojnih izdataka za 54 milijarde dolara (čime se ukupni troškovi odbrane u godini koja sledi dižu na nivo od 603 milijarde) i naredio lansiranje raketa „tomahavk” u vrednosti od 89 miliona na samo jedan sirijski aerodrom, SAD nisu mnogo pomogle u sprečavanju katastrofe u trima zemljama u kojima su, u proteklih par godina, preduzimale vojna dejstva. Kao da to nije bilo dovoljno, Tramp je 15. februara nigerijskom predsedniku Muhamaduu Buhariju saopštio da je otvoren za prodaju 12 lakih aviona „super-tukano” nigerijskim vazdušnim snagama, što bi Nigeriju lišilo 600 miliona dolara koji joj očajnički trebaju za borbu protiv gladi.

Štaviše, dok su zvaničnici UN bezuspešno pozivali na povećanje humanitarne pomoći i okončanje žestokih i složenih sukoba u Južnom Sudanu i Jemenu (kako bi tim zemljama mogli bezbedno da dostave pomoć u hrani), Trampova administracija je saopštila da planira da smanji američke izdatke za UN za 40%. Takođe se pripremala za još jednu prodaju oružja Saudijskoj Arabiji, zemlji koja snosi najveću odgovornost za razorne vazdušne udare na jemensku prehrambenu infrastrukturu i vodoprivredu. Nije to više tek ravnodušje – u pitanju je saučesništvo u masovnom istrebljenju. Kao i mnoge širom sveta, Trampa su potresle slike male dece koja umiru od nervnog gasa koji su upotrebile sirijske vladine snage u napadu na pobunjeničko selo Kan Šeikun 4. aprila. „Jučerašnji napad na decu ostavio je strašan utisak na mene – strašan utisak”, rekao je novinarima.

„To je užasna, užasna stvar. Gledao sam to, video sam to, i od toga nema goreg.” Na te slike je sutradan reagovao ispaljivanjem krstarećih raketa na sirijski vojni aerodrom. Ipak, biće da Tramp nije video – ili je prevideo – podjednako teške slike dece koja umiru od gladi u Africi i Jemenu. Ima, eto, i dece koja ne zaslužuju saosećanje Bele kuće.

Ko zna zašto niko u svetu, ne samo Tramp, ne obraća pažnju na glad 2017? Može biti da se radi samo o zamoru donatora, medijima koji se bave samo svakodnevnom psihodramom u kojoj se nalazi Vašington sada ili o sve jačem strahu od do sada neviđene globalne izbegličke krize i, svakako, terorizma. To pitanje zahteva ceo jedan tekst, ali u ovom želim da se bavim nečim sasvim drugačijim.

Evo, dakle, pitanja za koje mislim da bi svi trebalo da ga postavimo: da li će ovako izgledati svet izmožden klimatskim promenama – svet u kome desetine, pa čak i stotine miliona ljudi umiru od gladi, bolesti i vrućine, dok mi ostali, pošto živimo u manje ugroženim delovima planete, u suštini ne radimo ništa povodom toga?

Glad, suša i klimatske promene

Hajde, doduše, prvo da vidimo da li su slučajevi gladi u 2017. uopšte valjani pokazatelj izgleda planete sa izmenjenom klimom, tim pre što su velike i smrtonosne gladi izbijale i ranije. Osim toga, surovi oružani sukobi u Nigeriji, Somaliji, Južnom Sudanu i Jemenu bar delimično doprinose ekspanziji gladi. U sve četiri zemlje, na terenu deluju snage – kao što su Boko Haram u Nigeriji, Al Šabab u Somaliji, slične paravojne formacije i država u Južnom Sudanu i grupe sa saudijskom podrškom u Jemenu – koje otežavaju dostavljanje pomoći. Bez obzira na sve to, nema sumnje da opšta nestašica vode i dugotrajne suše (kao očekivane posledice globalnog zagrevanja) znatno doprinose katastrofalnim uslovima života u ovim područjima. Verovatnoća da se ovako teške suše dogode u isto vreme bez uticaja klimatskih promena je zanemarljiva.

Zapravo, naučnici se na opštem nivou slažu da će globalno zagrevanje dovesti do smanjenog obima padavina i sve češćih suša u većem delu Afrike i Bliskog istoka, što će zaoštriti sukobe svih boja i otežati osnovno preživljavanje na bezbroj načina. U najnovijoj proceni svetskih trendova iz 2014, naučnici iz čuvenog Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC) zaključili su da će se „poljoprivreda u Africi suočiti sa krupnim izazovima u prilagođavanju na klimatske promene za koje se predviđa da će se desiti do sredine veka, pošto će negativne posledice visoke temperature sve više dolaziti do izražaja”. Izveštaj tvrdi i da klimatske promene već 2014. doprinose oskudici vode i trajnim sušnim uslovima u dobrom delu Afrike i Bliskog istoka. Primera radi, naučna istraživanja su utvrdila „opšte proširenje pustinje i smanjenje zelenih oblasti” u Africi. Pošto se smanjuju obradive površine, kao i zalihe vode, poljoprivredni prinosi već neko vreme opadaju u mnogim područjima, uporedo sa rastom neuhranjenosti, što upravo liči na ono što se, u ekstremnijem vidu, odvija u oblastima koje su danas pogođene glađu.

Retko je kad moguće pripisati neki meteorološki događaj, kao što su suše i oluje, globalnom zagrevanju sa apsolutnom izvesnošću. Sve se to dešava i sa klimatskim promenama i bez njih. Ipak, naučna zajednica je sve uverenija da se velike oluje i suše (naročito kad se događaju zajedno ili u različitim delovima sveta u isto vreme) najbolje objašnjavaju pomoću klimatskih promena. Ako se, na primer, neki tip oluje dogodi dva puta u jednoj deceniji, a četiri puta u drugoj, mada se u normalnim uslovima događa jednom u sto godina, razumno je zaključiti da je otpočela novo klimatsko razdoblje.

Naučnicima će, bez sumnje, biti potrebno još vremena da ustanove u kojoj je meri trenutna glad u Africi i Jemenu prouzrokovana klimatskim promenama, a u kojoj to ima veze sa političkim i bezbednosnim haosom i raspadom. Nije li to pak dovoljno da steknemo osećaj o tome u kakvom svetu počinjemo da živimo?

Mnoga istorijska i društvena istraživanja ukazuju da se ljudi, kada dođe do pogoršanja ekoloških uslova, prirodno nadmeću za vitalne resurse, a da oportunisti – ratne vođe, demagozi, državni zvaničnici i slični – koriste takve sukobe za lične ciljeve. „Podaci upućuju na izvesnu vezu između prehrambene nesigurnosti i sukoba”, ističe Ertarin Kazin, načelnica Svetskog programa za hranu pri UN. „Klima je dodatni faktor.” U tom smislu, trenutna glad u Nigeriji, Somaliji, Južnom Sudanu i Jemenu odlično oslikava našu budućnost, u kojoj zajedno haraju i ratovi oko resursa i klimatski haos.

Selektivni uticaj klimatskih promena

U nekim poznatijim idejama o budućim posledicama klimatskih promenama lako je uočiti stav da će one biti manje ili više demokratski raspoređene širom sveta, da će svi ispaštati u nekoj meri, ako već ne u istoj, zbog loših stvari koje će se događati uporedo sa rastom temperature. Svakako nema sumnje da će ceo svet osetiti posledice globalnog zagrevanja u nekom obliku, ali nemojte ni na tren da se zanosite time da najpogubnije posledice neće imati vrlo nepravedan raspored. Čak se ne radi ni o složenoj jednačini: kao i drugde, oni na najnižim položajima u društvu – siromašni, marginalizovani i stanovnici zemalja koje su već na ivici provalije – najviše će i najpre nastradati, u odnosu na one na vrhu i u najrazvijenijim, najbogatijim društvima.

Za početak, iz geofizičke dinamike klimatske promene sledi da će, ako je reč o rastućim temperaturama i manjoj količini padavina, najteže posledice osetiti prvo, i u najvećoj meri, tropska i suptropska područja Afrike, Bliskog istoka, Južne Azije i Latinske Amerike koja su dom stotinama miliona ljudi koji zavise od poljoprivrede (koja opet zavisi od padavina). Istraživanja naučnika sa Novog Zelanda, iz Švajcarske i Velike Britanije pokazuju da se porast broja izuzetno toplih dana već sada oseća jače na tropskim širinama, te da više pogađa siromašne poljoprivrednike.

S obzirom na to da žive tek nešto malo iznad nivoa preživljavanja, te ljude i njihove porodice naročito pogađaju suša i širenje pustinje. U budućnosti u kojoj su katastrofe izazvane klimatskim promenama opšte mesto, sve će više biti prinuđeni da biraju između dve nemoguće alternative: smrti od gladi i bežanja. Drugim rečima, ako ste pomislili da je globalna izbeglička kriza danas ozbiljna, videćete kakva će biti za par decenija.

Klimatske promene, pored toga, na još jedan način pojačavaju rizike kojima su izloženi siromašni i marginalizovani. Kako se obradiva zemlja u unutrašnjosti bude pretvarala u prah, sve će više zemljoradnika kretati ka gradovima, naročito priobalnim. Ako želite istorijsku paralelu, setite se velike migracije iz unutrašnjosti SAD na kalifornijsku obalu tridesetih godina prošlog veka usled velike suše. U naše klimatski izmenjeno vreme, jedini smeštaj koji će takvi migranti moći sebi da obezbede nalaziće se u ogromnim i sve većim slamovima (ili „neformalnim naseljima”, kako glasi eufemizam), koji će se širiti u plavnim i priobalnim područjima male nadmorske visine, na udaru oluja i rastućeg nivoa mora. Uz konstantno globalno zagrevanje, žrtve oskudice vode i širenja pustinje ponovo će ispaštati. Morske oluje uništiće najmanje zaštićene delove priobalnih megalopolisa, čiji će ovi ljudi biti stanovnici. Drugim rečima, za prognane i očajne, nema bega od klimatskih promena. Kao što i piše u poslednjem izveštaju IPCC, „Siromašno stanovništvo koje živi u gradskim neformalnim naseljima, a koje ŠvećĆ čini oko milijardu ljudi širom sveta, naročito je izloženo vremenskim i klimatskim uslovima”.

Naučna literatura na temu klimatskih promena sugeriše da će se upravo životi siromašnih, marginalizovanih i potlačenih prvi okrenuti naglavačke usled posledica globalnog zagrevanja.

„Društveno i ekonomski deprivirani i marginalizovani su u većoj meri pogođeni efektima klimatskih promena i ekstremnih događaja”, tvrde u IPCC još 2014. „Najranjiviji su starosedelački narodi, žene, deca, stari i osobe sa posebnim potrebama koje doživljavaju višestruku depriviranost koja ih ometa u upravljanju svakodnevnim rizicima i šokovima.” Ne mora posebno da se ističe da ti ljudi snose upravo najmanju odgovornost za efekat staklene bašte koji izaziva globalno zagrevanje (što u istoj meri važi i za zemlje u kojima najveći broj njih živi).

Pasivnost znači smrt

Razmotrite sad moralne posledice nepreduzimanja nikakvih koraka po pitanju klimatskih promena u ovom kontekstu. Nekad se mislilo da će se proces globalnog zagrevanja odvijati dovoljno postepeno da se naša društva na vreme prilagode većim temperaturama bez većih poremećaja, te da će čitavo čovečanstvo nekako uspeti da izvrši taj prelaz u isto vreme. To sada sve više liči na bajku. Klimatske promene se događaju isuviše brzo da bi se sva ljudska društva uspešno prilagodila; samo će najbogatiji uspeti u tome, mada je i tu pitanje kako. Ako se ne budu preduzeli nadljudski napori da se zaustavi emisija gasova staklene bašte, pripadnici siromašnijih društava mogu da očekuju strašne poplave, suše, glad, bolest i smrt u potencijalno neverovatnom obimu.

Ne treba vam ni doktorat iz klimatologije da biste sami došli do takvog zaključka. Ogromna većina naučnika širom sveta slaže se u tome da svako povećanje prosečne globalne temperature više od dva stepena u odnosu na predindustrijsku epohu – a neki tvrde i sve preko 1,5 stepeni – drastično menja svetski klimatski sistem. U takvoj situaciji, mnoga društva će se prosto raspasti onako kako se raspada Južni Sudan i ostaviti haos i bedu za sobom. Do sada se svet zagrevao po stopi od jednog stepena, a ako uskoro ne prestanemo da uveliko sagorevamo fosilna goriva, u dogledno vreme ćemo preći granicu od 1,5 stepeni. Što je još gore, ako se ostane na sadašnjoj putanji, malo je verovatno da će se proces zagrevanja zaustaviti na dva ili čak i tri stepena, što znači da će pred kraj ovog veka doći do ostvarenja najgorih scenarija – potapanja primorskih gradova, ogromnog širenja pustinje na račun obradivih površina i kraha poljoprivrede koja zavisi od obilnih padavina.

Drugim rečima, ovo što se sada dešava u one tri afričke zemlje i Jemenu samo je „trejler” za ono što će se događati u mnogo većim delovima planete za otprilike četvrt veka: svet u kome su stotine miliona ljudi u opasnosti od istrebljenja od bolesti ili gladi, ili kreću na put, morem ili kopnom, preko granica, ka slamovima u velikim gradovima, u potrazi za izbegličkim kampovima ili drugim mestima u kojima ima izgleda da će preživeti. Ako je suditi prema svetskom odgovoru na trenutnu glad i rastućem strahu od izbeglica u bogatijim zemljama, ljudi će umirati u ogromnom broju, a niko im neće pomoći.

U tom pogledu, neuspeh u zaustavljanju klimatskih promena – u meri u kojoj to sada uopšte i zavisi od nas – znači saučesništvo u masovnom istrebljenju ljudi. Znamo (ili bi bar trebalo da znamo) da su takvi scenariji već na horizontu. Ako već ne možemo da ih zaustavimo, i dalje smo u mogućnosti da ih radikalno ublažimo. Stoga, ako ne učinimo sve što možemo, učestvovaćemo u nečemu što će – i ovde ne treba štedeti reči – očigledno biti klimatski genocid. Kako mi u zemljama koje su najodgovornije za emisiju gasova staklene bašte uopšte možemo da izbegnemo takvu ocenu?

Ako je, dakle, takav zaključak uistinu neizbežan, onda svako od nas mora učiniti sve što može da smanji lični, zajednički i institucionalni doprinos globalnom zagrevanju. Čak i ako već činimo dosta – što je slučaj sa mnogima od nas – potrebno je još više.

Nažalost, mi Amerikanci živimo ne samo u doba klimatske krize već i u doba predsednika Trampa, što znači da se savezna vlada i njeni partneri u industriji fosilnih goriva neće libiti da upotrebe sve svoje silne moći da spreče bilo kakav napredak u pogledu ograničavanja globalnog zagrevanja. Oni će biti istinski počinioci klimatskog genocida. Zato mi ostali ne snosimo odgovornost samo za ono što možemo da uradimo na lokalu da bismo usporili tempo klimatskih promena, već se moramo uključiti i u političku borbu koja će pobediti ili bar neutralizovati Trampa i družinu. Jedino ozbiljno i udruženo delovanje na nekoliko frontova može da spreči da ljudske katastrofe koje se trenutno odvijaju u Nigeriji, Somaliji, Južnom Sudanu i Jemenu postanu nova globalna stvarnost.

MAJKL T. KLER, redovni dopisnik TomDispatcha, predaje na studijama mira i svetske bezbednosti na Koledžu Hempšir. Poslednje delo mu je The Race for What’s Left, a snimljen je i dokumentarni film po njegovoj knjizi Blood and Oil. Pratite ga na Tviteru na Žmklare1.

Prevod: Vuk Vuković

Fotografija: https://www.flickr.com/photos/asiandevelopmentbank/9287609827/

Prevod teksta je objavljen u srpskom izdanja novina Le Monde Diplomatique