Ko seče naše šume?

13537883243_f33eec3765_kIako se država Srbija hvali svojim šumama i drugim prirodnim bogatstvima, situacija na terenu je ipak nešto drugačija. Dugogodišnja nebriga nadležnih institucija, kao i procesi otimanja i privatizacije, dovode do uništavanja šumskog dobra i postepenog narušavanja uslova životne sredine.

Nedavni ratovi, ekonomska kriza i politička nestabilnost u zemlji uzeli su danak u odnosu građana prema životnoj sredini. Ekologija i ekološka svest ostale su u senci nemaštine i opšte teške situacije. Čisto eksploatatorski odnos, kakav smo imali i dalje imamo prema životnoj sredini, kao i manjak regulative i kontrolnih službi narušili su mnoge ekosisteme i narušili sliku o prirodnim lepotama naše zemlje.

Oko 25% Srbije je pod šumama. U Centralnoj Srbiji se ovaj procenat kreće oko 33%, dok je u Vojvodini alarmantnih 5%. U Evropskoj uniji je ovaj procenat oko 45%, dok zemlje kao što je Butan ustavom garantuju 60% pošumljenosti svoje teritorije. Kada uporedimo ove brojke, jasno je da Srbija ima problem pošumljenosti. Najveći udeo šumovite terirorije je pod listopadnim šumama, a manji procenat pod mešovitim i četinarskim. Zajedno s rekama, šume predstavljaju najveće prirodno bogatstvo naše zemlje pa zbog toga šumarstvo predstavlja jednu od bitnih privrednih grana. S obzirom na činjenicu da naše šume predstavljaju idealno stanište za život i razmnožavanje divljači, paralelno s pitanjem šuma uvek se mora gledati pitanje regulative lova.

U ove svrhe je odlukom Skupštine Republike Srbije 29. jula 1991. osnovano Javno preduzeće „Srbijašume“, čije su delatnosti gajenje šuma i ostale šumarske delatnosti. Ovako široko i neprecizno definisano polje delatnosti dalo je ovom preduzeću veoma veliku nadležnost, ali i moć i mogućnost različitog zakonskog tumačenja.

Kapitalizam i šumarstvo

Najbitniji činilac održivosti šumarske privrede jeste njena ekonomska isplativost i održivost, odnosno šumska proizvodnja i njena eksploatacija. To znači da ekonomska osnova šumarstva zavisi od organizacije svih pojedinačnih sektora šumarske privrede, kao što su podizanje, gajenje, eksploatacija šuma i drugo. Smisao organizacije šumarstva leži upravo u postizanju harmonije između eksploatacije šuma u okviru šumske privrede, a u korist celog društva, s jedne, i delovanja prirode, odnosno uspostavljanja održivosti i očuvanja prirodnih ekosistema, sa druge strane. Ipak, ovo nije slučaj i u kapitalističkom uređenju.

Organizacija šumarstva u kapitalizmu podrazumeva sukob mnogobrojnih interesa i nikako nije u skladu sa opštim društvenim interesima. Kapitalističko upravljanje šumama, takođe, podrazumeva što bolje ekonomske rezultate šumarstva, ali u korist pojedinaca ili grupe pojedinaca. Ove premise dovode do sukoba koji se u ovom sistemu odvijaju i koje veoma ozbiljno štete šumskom fondu, a time i privredi i prirodi u celini.

Jedna od najznačajnijih stavki u procesu organizovanja šumarstva jeste rešavanje problema svojine nad šumskim područjima. S obzirom na to da se proces nacionalizacije šuma u Srbiji sada kreće suprotnim putem, veliki procenat šuma (47%) u Srbiji sada je u privatnom vlasništvu. Ako se uzme u obzir da je procenat šumovitosti u Vojvodini veoma mali (5%) i ako na to dodamo činjenicu da je 96% teritorije tih postojećih šuma u državnom vlasništvu, sasvim je opravdana bojazan da bi šume u privatnom vlasništvu na teritoriji Vojvodine mogle biti posečene radi upotrebe zemljišta u druge svrhe.

Stanje šuma koje su pod zaštitom države danas nije ništa bolje nego pre dvadeset pet godina, kada je preduzeće „Srbijašume“ osnovano. Veliki broj divljih deponija, nekontrolisana seča u zaštićenim područjima i krivolov u veoma ozbiljnim razmerama danas su realna slika. Ako već dvadeset pet godina u našoj zemlji postoji preduzeće koje je država osnovala kako bi zaštitila šumske ekosisteme, postavlja se pitanje zašto je danas situacija tako loša?

izvodima iz poslovnih politika preduzeća „Srbijašume“ za nekoliko godina unazad, jasno je naznačeno da se ono bavi očuvanjem ekosistema i unapređenjem rada čuvarskih službi. Ipak, slike sa terena ne idu u prilog ovim tvrdnjama.

Kao primer možemo sagledati predeo Suve planine i Sićevačke klisure. U uredbi o proglašenju specijalnog rezervata prirode ,,Suva planina“, stoji da se ovo područje stavlja pod zaštitu države. To znači da su određeni delovi ovog područja pod zaštitom I, II, III stepena, čime su na delovima tih područja apsolutno zabranjeni seča šuma i lov. Ovim dokumentom se preduzeće „Srbijašume“, kao nadležno, obavezuje da u roku od šest meseci izradi godišnji projekat upravljanja i da osnuje čuvarsku službu. Skoro godinu dana kasnije ne postoje podaci da je preduzeće ispunilo svoje obaveze predviđene uredbom, a situacija na Suvoj planini i dalje je alarmantna. Ogromni delovi veoma stare šume na ovom području nestaju iz dana u dan. Čitavom dužinom puta koji preseca ovu planinu sa severne strane vidljivi su znaci seče šuma. Ogromni kamioni s deblima starim i nekoliko stotina godina, svakodnevno odlaze sa ovog područja. Uzimajući u obzir da je ovo područje pod zaštitom, postavlja se pitanje ko seče ove šume, kome odlazi novac od prodaje drveta i šta je sa čuvarskim službama?

U Sićevačkoj klusuri, nedaleko od Suve planine, problem je sličan. Ovo područje je pod zaštitom države još od 2002. godine. I na ovom području je seča šuma u državnom vlasništvu prisutna u znatnoj meri, ali ovde ipak mnogo veći problem predstavlja krivolov. Opšte je poznato da na ovom području postoji nekoliko družina krivolovaca koje redovno pustoše šume i love divljač koja je pod zaštitom. Sve što preduzeće čini jeste da postavlja žute table na kojima je naznačeno da je lov zabranjen. Ovde čuvarske službe ili ne postoje, ili ne rade svoj posao na terenu.

Različiti interesi

Glavna stavka u delatnosti ovog preduzeća jeste racionalno gazdovanje resursima. Međutim, sudeći po stanju na terenu, jasno je zašto se kod ljudi može javiti nepoverenje u pogledu rada ovog javnog preduzeća. Ove sumnje su podstaknute činjenicom da iako crpi znatna sredstva iz budžeta, ovo preduzeće i dalje seče šume pod izgovorom da novac od prodaje drveta troši za aktivnosti predviđene njihovim planovima.

Kao i u svim ostalim javnim preduzećima, čelnike preduzeća „Srbijašume“ oduvek su postavljale vladajuće stranke. Mediji u Srbiji često su izveštavali o rodbinskim vezama političara i čelnika ovog preduzeća, o malverzacijama na relaciji država– „Srbijašume“, ali se o ovim zbivanjima niko iz preduzeća nije zvanično oglašavao. Po principu kapitalističke politike upravljanja, koja podrazumeva zadovoljenje ličnih interesa u tišini, čelnici ovog preduzeća već godinama imaju sigurne prihode i brojne povlastice. Da su u ovom preduzeću prisutni bahatost i kriminal svima je bilo jasno kada je početkom 2015. ovo preduzeće angažovalo Svetka Kovača, bivšeg direktora vojno-bezbednosne agencije, da se bori protiv kriminala u ovom preduzeću. Naime, saopšteno je da je Kovač angažovan kako bi njihov sistem bezbednosti doveo u red. Do današnjeg dana ne postoji nikakva informacija niti izveštaj o njegovom doprinosu radu ovog preduzeća, i ceo ovaj događaj prošao je veoma nezapaženo.

Bitno je pomenuti da postoje slučajevi kada i pored postojećeg preduzeća nadležnog za čitavu teritoriju Srbije, država ili lokalne samouprave osnivaju nova preduzeća koja se staraju o određenim oblastima koje su pod zaštitom države. Jedno od najpoznatijih takvih preduzeća svakako je „Društvo s ograničenom odgovornošću rezervat Uvac Nova Varoš“, ali je po sličnom principu organizovana zaštita područja specijalnog rezervata prirode Zasavica, specijalnog rezervata prirode Carska bara i drugih područja. Poseban problem predstavlja situacija kada ova preduzeća dele odgovornost nad određenom teritorijom s preduzećem „Srbijašume“, pa kada se ukažu nepravilnosti, odgovornost prebacuju jedni na druge.

Ovakva preduzeća otvaraju prostor za postepeni upliv privatnih interesa i privatnog kapitala. Postoje primeri prepuštanja staranja nad prirodnim dobrima udruženjima građana koje čine entuzijasti koji imaju dobre namere, ali često ne i dovoljno materijalnih sredstava. Tako zbog manjka podrške iz državnih i opštinskih budžeta oni bivaju prepušteni tržištu i projektnom finansiranju, a time i različitim uticajima. Još je opasnija otvorena saradnja opština i privatnika u pogledu očuvanja i eksploatacije prirodnih dobara. Takva privatno-javna partnerstva dodatno usložnjavaju interese koji se nadvijaju nad javnim dobrima kakva su šume, a profit se efikasno sliva privatnicima, dok društvo ostaje bez dostupnog i održivog dobra. Ne ulazeći u to da li su ova preduzeća uspešna ili ne, pitanje je zašto bi se osnivala ovakva preduzeća kad je država već osnovala preduzeće „Srbijašume“, koje poseduje vrlo ozbiljnu infrastrukturu?

Ekonomska osnovica šumarstva uvek se mora sagledavati iz dva dela. Prvi deo predstavljaju šume i pošumljena područja kao aktivni šumski fond, dok drugi deo predstavljaju nepošumljene površine ili pasivni fond, namenjen šumskoj proizvodnji. S obzirom na to da su u skoro svim javnim nastupima neki od čelnika ovog preduzeća, poput Predraga Aleksića i Aleksandra Vasiljevića, isticali važnost pošumljavanja i ponovnog podizanja šuma, postavlja se pitanje zašto već decenijama izostaju ozbiljnije mere u ovoj oblasti šumarstva? Pošumljavanje još više dobija na važnosti zbog činjenice da je poslednjih godina narod primoran da više seče šume zbog povećanja cene svih energenata.

Prema najavama Zavoda za zaštitu prirode, u Srbiji se trenutno odvijaju aktivnosti s ciljem povećanja broja zaštićenih prirodnih dobara. Pod ovim pojmom podrazumevaju se područja i objekti u prirodi koji su reprezentativni po autentičnosti, očuvanosti, raznovrsnosti, pejzažnoj atraktivnosti, retkosti i drugim karakteristikama koje ih izdvajaju kao naročite i dragocene. Zaštićena prirodna dobra predstavljaju zaštićena područja, zaštićene vrste i pokretna prirodna dokumenta, i ovaj pojam predstavlja pravnu kategoriju koja državi daje mogućnost kažnjavanja zloupotrebe, što evidentno nije slučaj u realnosti. Povećanje broja prirodnih dobara i povećanje procenta teritorije pod zaštitom jedan su od uslova za pristupanje Srbije Evropskoj uniji i pridruženju zaštićenih staništa Srbije jednoj od najvećih ekoloških mreža na svetu „Natura 2000“. Ipak, činjenica da članstvo u ovoj mreži podrazumeva da država na čijoj se teritoriji nalazi zaštićeno područja garantuje i njegovu zaštitu ponovo sve vraća na isti problem: da li će se o ovim područjima država zaista brinuti, ili će ona biti samo birokratski zaštićena?

Iz svega izloženog može se zaključiti da ne postoje nikakve tendencije za rešavanje problema šumarstva i zaštite prirodnih dobara sve dok one služe uvećanju kapitala pojedinaca. Šume služe smanjivanju ugljeničnog otiska, očuvanju biodiverziteta, regulaciji klime i kvaliteta vazduha, kao i sprečavanju erozija i očuvanju vodotokova, stvaraju drvnu i biomasu. Generalno gledano, šume stvaraju uslove potrebne za normalan život stanovništva. Nažalost, ovakva politika dovodi do uništenja šumskih dobara, pogoršanja uslova životne sredine, ali i do narušavanja prirodnih lepota. Preostaje nada da će jednog dana ozbiljan, antikapitalistički pristup šumarstvu, gorani, izviđači i masovne omladinske akcije pošumljavanja, zajedno s demokratski organizovanom upravom i infrastrukturom, uspeti da reše ovaj problem.

Robert Kasumović

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Fotografija : https://www.flickr.com/photos/104815519@N08/13537883243/