Unutrašnje i spoljne manifestacije klimatskih promena

5148174808_22230fb658_bKlimatske promene sem spoljnih lako uočljivih efekata kao što su porast globalne temperature, rast nivoa mora, topljenje ledenih kapa itd, donose sa sobom i neke na prvi pogled nevidljive probleme. Vremensko nepodudaranje između našh trenutnih postupaka i efekata klimatskih promena sakriva nevidljive probleme nastale u tom vremenskom raskoraku.

Jedan od najuznemiravajućih načina na koje se klimatske promene već odigravaju jeste kroz ono što se u ekologiji naziva “nepodudaranje” ili “promašen vremenski trenutak.” Ovo je proces u kojem globalno zagrevanje navodi životinje da izgube korak sa neophodnim izvorima hrane, posebno u vreme parenja, kada nemogućnost da se nađe dovoljno hrane može odvesti ka drastičnom smanjenju populacije.

Selidbeni modeli mnogih vrsta ptica pevačica, na primer, evoluirali su tokom milenijuma tako da se jaja izlegu tačno onda kada su izvori hrane, poput gusenica, najobilniji, što roditeljima obezbeđuje dovoljno hrane za njihove gladne mladunce. Ali usled toga što proleće sada nastupa ranije, gusenice se izležu ranije takođe, a to znači da ih u nekim područjima ima manje u trenutku kada se ptići izlegu, pa to dovodi do brojnih posledica vezano za zdravlje i plodnost. Slično tome, na Zapadnom Grenlandu irvasi stižu na mesta na kojima donose na svet svoje mladunce i tamo ne nalaze više biljke koje su koristili kao hranu hiljadama godina, zato što sada usled povišenih temperatura izrastaju ranije. To ostavlja ženke irvasa bez dovoljno energije za stvaranje mleka, reprodukciju i hranjenje mladunaca, a takvo nepodudaranje povezano je sa izrazitim opadanjem broja mladunaca i smanjenjem stope preživljavanja.

Naučnici/e proučavaju slučajeve klimatski izazvanih promašenih vremenskih trenutaka među mnogim vrstama, od arktičke čigre do šarene muholovke. Ali jednu važnu vrstu propuštaju – nas. Ljude. Mi takođe stradamo od strašnih slučajeva klimatski izazvane vremenske neusklađenosti, više u kulturno-istorijskom nego u biološkom smislu. Naš problem je to što su klimatske krize nastale u našem skutu u istorijskom trenutku kada su politički i društveni uslovi bili naročito neprijateljski prema problemu ove vrste i veličine, u trenutku samog kraja veselih osamdesetih, lansirne tačke za krstaški pohod kako bi se neuređeni kapitalizam raširio svuda po svetu. Klimatske promene su kolektivni problem koji traži kolektivni angažman kakav čovečanstvo nije nikada stvarno ostvarilo. Pa ipak su ušle u većinsku svest usred ideološkog rata koji se vodio na samoj ideji kolektivne sfere.

Ovo krajnje nesrećno vremensko nepodudaranje stvorilo je sve moguće vrste prepreka našoj sposobnosti da efektivno reagujemo na krize. To je značilo da je korporativna moć išla uzlaznom linijom baš u onom trenutku kada nam je trebalo da se napregnemo i napravimo presedan u kontrolisanju korporativnog ponašanja kako bi se zaštitio život na planeti. To je značilo da je regulacija bila prljava reč baš onda kada nam je regulisanje bilo najneophodnije. To je značilo da nama upravljaju političari koji jedino znaju kako da razoružaju i izmore glađu javne institucije, baš onda kada je najpotrebnije da budu utvrđene i obnovljene. I to je značilo da smo osedlani aparaturom “slobodnog tržišta” koje povlači konce ruku onih koji donose odluke, upravo onda kada je potrebna maksimalna lepršavost kako bi se postigla velika energetska promena.

Suočavanje sa raznim strukturnim preprekama ka narednoj ekonomiji suštinski je posao za bilo koji ozbiljan klimatski pokret. Ali to ni približno nije jedini zadatak. Takođe se moramo suočiti sa time koliko je nepoklapanje između klimatskih promena i tržišne dominacije stvorilo prepreke unutar nas samih, otežavajući nam da gledamo na ovu najhitniju od svih humanitarnih kriza ikako drugačije nego skrivenim i užasnutim pogledom. Zbog načina na koji su naši svakodnevni životi promenjeni, kako tržištem tako i tehnološkom trijumfalnošću, nedostaju nam opažajna sredstva neophodna kako bismo sami sebe ubedili da su klimatske promene realne, ostavljajući nas da samopouzdano verujemo u to da je drugačiji način života ostvarljiv.

I malo čuđenja: baš kada je bilo potrebno da se okupimo, naša javna sfera je bila dezintegrišuća; baš kada je bilo potrebno da manje konzumiramo, konzumerizam je zapravo preuzeo svaki aspekt naših života; baš kada je bilo potrebno da usporimo i primetimo, mi smo ubrzavali; i baš kada su nam bili neophodni dugoročniji horizonti, bili smo u stanju da vidimo samo neposrednu sadašnjost.

To je ta ljudska loša vremenska usklađenost, i ona utiče ne samo na ljude, već potencijalno i na sve ostale vrste na planeti takođe.

Dobra vest je da smo, za razliku od irvasa i ptica pevačica, obdareni sposobnošću za naprednim rezonovanjem, a prema tome i sposobnošću da se više svojom voljom adaptiramo i promenimo stare modele ponašanja zadivljujućom brzinom. Ako nas vodeće ideje naše kulture ometaju da sami sebe spasimo, onda je u našoj moći da promenimo te ideje. Ali pre nego što se to desi, potrebno je da najpre razumemo prirodu naše lične loše vremenske usklađenosti.

Klimatske promene zahtevaju da manje konzumiramo, ali konzumiranje je sve što znamo. Klimatske promene nisu problem koji se jednostavno može rešiti menjanjem onoga šta kupujemo: hibridnog automobila umesto SUV automobila, taksama za zagađenje ugljen-dioksidom kada putujemo avionom. Suštinski, to je kriza nastala usled preterane potrošnje onih bogatijih, što znači da će najmaničniji potrošači na svetu morati manje da troše.

Problem nije “ljudska priroda,” kao što nam se često govori. Nismo rođeni sa potrebom da kupujemo ovoliko puno, a ne tako davno bilo smo isto toliko srećni (u mnogo slučajeva i srećniji) konzumirajući znatno manje. Problem je preuveličana uloga koju je konzumiranje počelo da igra u ovo naše doba.

Kasni kapitalizam nas uči da kreiramo sebe kroz svoje konzumerske izbore: kroz kupovinu mi oblikujemo svoje identitete, nalazimo društvo i izražavamo sebe. Pa tako, ako kažete ljudima da ne mogu kupovati onoliko koliko žele jer su podržavajući sistemi planete preopterećeni, to se može doživeti kao neka vrsta napada, skoro kao da im kažete da ne mogu u potpunosti biti oni sami. Verovatno je to razlog zbog koga od originalna “3 R: reduce, reuse, recycle”(smanji, ponovo upotrebi, recikliraj) samo je trećina ikada dobila ikakav prostor, zato što nam omogućava da nastavimo sa kupovinom sve dotle dok odlažemo otpad u prave kontejnere. Druga dva “R”, koja traže da konzumiramo manje, još na samom početku nisu ni zaživela.

Klimatske promene su spore, a mi smo brzi. Dok u brzom vozu jurite kroz ruralne predele, čini se da sve pored čega prolazite nepomično stoji: ljudi, traktori, automobili na seoskim putevima. Naravno da ne stoje. Kreću se, ali tako malom brzinom u odnosu na voz da izgledaju statično.

Isto tako je i sa klimatskim promenama. Naša kultura, koju pokreću fosilna goriva, je taj brzi voz koji juri napred ka narednim periodičnim izveštajima, narednom izbornom ciklusu, narednom komadiću razonode ili parčetu lične potvrde kroz naše pametne telefone i tablete. Klima koja se menja je nalik krajoliku koji se vidi kroz prozor voza: sa naše ubrzane tačke gledišta može se činiti da je nepromenljiva, ali menja se, sporo se pomera mereno smanjenjem ledenih pokrivača na polovima, oticanjem vode i porastom temperature. Ako ne obratimo pažnju, klimatske promene će se najverovatnije ubrzati dovoljno da privuku našu poremećenu pažnju — ostrvski narodi izbrisani sa mape i snažne oluje koje potapaju gradove verovatno će to učiniti. Ali do tada će možda biti već prekasno da bilo šta uradimo kako bi se to promenilo, zato što će razdoblje kritične tačke verovatno već nastupiti.

Klimatske promene su prostorno ograničene, a mi smo svuda u isto vreme. Nije problem samo to što se krećemo previše brzo. Takođe je i to što je teren na kome se klimatske promene odigravaju izuzetno lokalan: rano cvetanje određenog cveta, neobično tanak sloj leda na površini jezera, zakasneli dolazak ptica silica. Kako bi se primetile ovakve vrste suptilnih promena, potrebna je bliska povezanost sa specifičnim ekosistemom. Ta vrsta zajedništva dešava se samo kada u potpunosti poznajemo neko mesto, ne samo dekor nego takođe i održivost, i kada se lokalno znanje prenosi sa osećajem svete vere sa jedne generacije na narednu.

Ali to je sve veća retkost u urbanizovanom, industrijalizovanom svetu. Postepeno napuštamo svoje domove, zbog novog posla, nove škole, nove ljubavi. I dok to radimo, odsečeni smo od bilo kakvog lokalnog znanja koje smo uspeli da prikupimo na prethodnoj tački, kao i od znanja prikupljenog od naših predaka/tkinja (koji/e, barem u mom slučaju, su se takođe selili).

Čak i za one od nas koji uspeju da ostanu na istom mestu, naša svakodnevna egzistencija može biti odvojena od fizičkog mesta na kome živimo. Zaštićeni od prirode u svojim kućama sa klima uređajima, kancelarijama i automobilima, promene koje su neprekrivene u prirodi lako prolaze mimo nas. Možda nemamo pojma da istorijska suša uništava useve na farmama koje okružuju naše gradske domove, budući da supermarketi još uvek izlažu minijaturne planine uvezenih proizvoda, čije nove količine pristižu u kamionima svakoga dana. Potrebno nam je nešto ogromno, poput uragana koji podiže nivo voda preko svih ikada zabeleženih maksimuma, ili poplave koja uništava hiljade domova, kako bismo zapazili da nešto zaista nije u redu. A čak i tada nam je teško da se zadržimo dugo na tom saznanju, jer smo brzo usmereni ka narednoj krizi, pre no što ove istine imaju šansu da se slegnu.

U međuvremenu, klimatske promene ubrzano dodaju svakoga dana na niz bez kraja i početka prirodne nepogode, loše žetve, izgladnele domaće životinje i klimatski podložene etničke sukobe koji primoravaju još više ljudi da napuste domove svojih predaka/tkinja. A sa svakom ljudskom migracijom gubi se još više suštinskih veza sa određenim mestom, ostavljajući još manje ljudi da osluškuju zemljište.

Zagađivači koji dovode do klimatskih promena su nevidljivi, a mi smo prestali da verujemo u ono što ne možemo da vidimo. Kada je podvodni izvor Macondo, koji pripada kompaniji British Petroleum, eksplodirao 2010. godine, oslobađajući bujicu nafte u Meksički zaliv, jedna od izjava koju je dao generalni direktor kompanije, Tony Hayward, bila je izjava: “Meksički zaliv je u veoma velikom okeanu. Količina izlivene nafte i raspršivača koje dodajemo je neznatna u odnosu na ukupnu količinu vode.” Ova izjava bila je naširoko ismejavana u to vreme, i to s pravom, ali Hayward je samo artikulisao jedno od najuvaženijih verovanja naše kulture: ono što ne možemo da vidimo ne može da nas povredi, zapravo skoro i da ne postoji.

Veliki deo naše ekonomije oslanja se na pretpostavku da uvek postoji nekakvo “izvan” u koje možemo baciti naš otpad. Postoji takvo izvan gde naše đubre odlazi nakon što je odneto sa trotoara, i izvan gde naši otpaci odlaze nakon mlaza niz odvodnu cev. Postoji izvan gde se minerali i metali koji čine naše predmete mogu izdvojiti, i izvan gde te sekundarne sirovine bivaju pretvorene u gotove proizvode. Ali lekcija od izlivanja nafte kompanije British Petroleum, kao što bi to rekao ekološki teoretičar Timothy Morton, jeste: “Ovo je svet u kome nema takvog ‘izvan’’’.

Kada sam pre petnaest godina objavila knjigu No Logo, čitatelji i čitateljke su bili šokirani saznanjem o jezivim uslovima u kojima se njihova odeća i uređaji proizvode. Ali od tada smo naučili da živimo sa time, ne baš da prihvatamo ali da budemo u stanju stalnog zaborava. Naša ekonomija jeste ekonomija duhova, namernog stanja slepila.

Vazduh je krajnje nevidljiv, a gasovi koji dovode do efekta staklene bašte i zagrevanja su najneuhvatljiviji duhovi. Filozof David Abram ističe da je tokom najvećeg dela ljudske istorije, upravo ova nevidljivost davala vazduhu moć i zahtevala naše poštovanje. “Inuiti ga zovu Sila, vetro-um sveta; Navaho plemena su ga zvala Nilch’i ili sveti vetar; drevni Jevreji su ga nazvali Ruach ili duh koji juri”; atmosfera je bila “najmisterioznija i najsvetija dimenzija života.” Ali u današnje vreme “retko primetimo i vazduh koji struji između dve osobe.” Zaboravljajući na vazduh, Abram piše, učinili smo ga svojom sluškinjom, “savršenim smetlištem za neželjene sporedne proizvode naših industrija…. Čak i najmutniji, najkiseliji dim koji kulja iz dimnjaka će se rasuti i raščistiti, uvek i obavezno pretvarajući se u nešto nevidljivo. Nestao je. Van vidokruga, van misli.”

* * *

Ono što još čini klimatske promene tako teškim za razumevanje je naša kultura večite sadašnjosti, koja smišljeno odvaja sebe od prošlosti koja nas je stvorila, a takođe i od budućnosti koju oblikujemo svojim ponašanjem. Klimatske promene tiču se toga da će ono što smo radili generacijama unazad neminovno uticati ne samo na sadašnjost, nego i na budućnost. Ovoga puta okvir je jezik koji je postao stran većini od nas.

Ovde se ne radi o davanju individualne osude, niti o prigovaranju nama samima zbog površnosti i neukorenjenosti. Radije se radi o prepoznavanju činjenice da smo proizvodi industrijskog projekta, blisko i istorijski povezanog sa fosilnim gorivima.

I baš kao što smo se promenili ranije, možemo se promeniti ponovo. Nakon što sam slušala sjajnog poljoprivrednika-pesnika koji se zove Wendell Berry, kako drži predavanje o tome koliko svi mi imamo obavezu da volimo svoje “rodno mesto” više nego bilo koje drugo, upitala sam ga da li ima neki savet za ljude bez korena, poput mene i mojih prijatelja, koji žive u svojim kompjuterima i izgleda da uvek kupuju od kuće. “Zaustavite se negde,” odgovorio je. “I započnite hiljadugodičnji process upoznavanja tog mesta.”

To je na mnogo nivoa dobar savet. Jer da bismo pobedili u ovoj borbi za svoje živote, svima nam je potrebno mesto na kome ćemo stajati.

Naomi Klein

Objavljeno u časopisu Nation.

Prevela Aleksandra Žikić

Fotografija: Pär Aronsson