Vodeni otisak i virtuelna voda

3051386874_b6644140ce_oNa globalnom nivou količina dostupne sveže vode je u stalnom opadanju, dok se količina iskorišćene vode iz godine u godinu povećava usled rasta globalne populacije praćenog razvojem poljoprivrede i industrijske proizvodnje.

U pokušajima mapiranja i kvantifikovanja globalne potrošnje vode (Hoekstra, Hung, 2002) uvode koncept vodenog otiska. Razvoj koncepta vodenog otiska nastavak je usavršavanja koncepta ekološkog otiska koji je uveden 1990ih godine kao jedan od pokušaja uvodjenja kvantitativnih indikatora održivog razvoja. Uprkos značajnim metodološkim razlika kao i razlikama u nastanku ovih koncepata, oba imaju zajedničku težnju da ljudsku potrošnju prirodnih resursa kvantifikuju. Dok ekološki otisak za merenje potrošnje koristi globalne hektare, vodeni otisak se prikazuje kroz kubne metre iskorišćene sveže vode na godišnjem nivou.

Nakon Brutlandovog izveštaja (1987) i UN samita u Riju (1993), razvio se koncept ekološkog otiska usled potrebe za merljivim dokazima kako bi se skrenula pažnja da je održivi razvoj neophodan. Početna ideja je bila da jasna metrika može pomoći da se ideološka tvrdnja održivog razvoja prevede u tvrdnju zasnovanu na empirijskim činjenicama. Prvi korak je bio da se utvrdi kolikim prirodnim kapacitetima raspolažemo, koliko nam je kapaciteta potrebno i koliko prirodnih resursa trošimo na godišnjem nivou. Analiza ekološkog otiska dala nam je prikaz koliko rastu ili opadaju naši zahtevi za prirodnim resursima, u obliku osnovnih ljudskih potreba za vodom, hranom, prostorm, apsorbovanim ugljen dioksidom, otpadom itd.

Ekološki otisak se deli na vodeni otisak, otisak ugljen dioksida i ekološki otisak u užem smislu, a sva tri čine takozvanu “Porodicu otisaka”. Ekološki otisak odnosi se na ukupnu količinu sveže vode iskorišćenu u svim delovima procesa proizvodnje, korišćenja i odlaganja proizvoda i usluga.

Zalihe sveže vode na planeti su pod sve većim pritiskom zbog rasta potrošnje vode ali i njenog sve većeg zagađenja. Do nedavno pitanja dostupnosti, upotrebe i upravljanja vodama adresirana su većinom na lokalnom, nacionalnom ili nivou jedne reke. Prepoznavanjem činjenice da su vodni resursi u globalizovnom svetu značajni faktor, i da ih nije moguće posmatrati odvojeno dovelo je do niza istraživanja koja stavljaju akcenat na globalni aspekat vodnih resursa. Pojavila se jasna potreba da se problem smanjenja dostupnosti, kao i upotebe i upravljanja vodnim resursima razmatraju u globalnom kontekstu, kao i potreba da se za ove probleme iznađe rešenje na globalnom nivou

U dosadašnjoj praksi kreiranja nacionalnih vodnih strategija, donosioci zakona i strategija uzimali su kao relevantnu isključivo nacionalnu perspektivu i kao finalni cilj postavljali zadovoljenje nacionalnih potreba za vodom. Posmatrajući celokupnu sliku samo iz ove perspektive javlja se iskrivljenost jer pojedine zemlje eksternalizuju svoj vodeni otisak preko uvoza hrane i industrijskih proizvoda koje zahtevaju veće količine vode i produkuju više otpadnih voda.

Razumevaje i korišćenje koncepta vodenog otiska može biti ključno u kreiranju održivih vodnih politika na lokalnom, nacionaln i globalnom nivou. Na osnovu podataka dobijenih iz analize vodenog otiska pojedine zemlje modifikovale su nacionalne vodne strategije. Jordan je jedan od primera kako zemlja siromašna vodom može da eksternalizuje svoj vodni otisak. Jordan je strateški odlučio da uvozi dobra za koja je potrebna veća količina virtualne vode, a da se okrene izvozu dobara koja zahtevaju malu količinu ugrađenje vode. Izvoz i uvoz virtualne vode postao je bitan socio-ekološko-ekonomski parametar u globalizovanom modernom svetu.

Virtualna voda (latentna, ugrđena, skrivena voda) podrazumeva ukupnu godišnju količinu pitke vode neke sredine, iskorišćenu isključivo za upotrebu ljudi, odnosno za direktnu i indirektu proizvodnju hrane i tipskih industrijskih proizvoda.

Vodeni otisak moguće je izračunati za bilo koju dobro definisanu grupu korisnika pr., porodica, selo, grad, region, država. Za pojedinačne aktivnosti, dobra ili usluge takođe je moguće izračunati vodeni otisak. Postoje analize vodenog otiska kafe i čaja konzumiranih u Holandiji, dok su Gerbens-Leenes analizirali vodeni otisak biogoriva i drugih primarnih izvora energije. Vodeni otisak se uobičajno izažava u količini vode na godišnjem nivou. Bitno je iznova skrenuti pažnu da je fokus vodenog otiska na svežoj vodi jer je ona retkost i čini svega 2,5 % ukupne količine vode na planeti zemlji.

Plavi, zeleni i sivi vodeni otisak

Kao što je ranije navedeno ekološki otisak se deli na vodeni otisak, otisak ugljen dioksida i ekološki otisak u užem smislu. Kod izračunavanja i analize vodenog otiska koristi se slična metodologija podele na manje sastavne delove koji se mogu pojedinačno anlizirati i doprinose jasnijem prikazu ukupnog vodenog otiska. Ukupni vodeni otisak se deli na plavi, zeleni i sivi vodeni otisak.

Izraz plava voda odnosi se na sve površinske i podzemne izvore sveže vode nekog područja. Plavi vodeni otisak (blue water footprint) je pokazatelj upotrebe sveže vode iz prirodnih nadzemnih i podzemnih izvora i rezervoara, namenjene upotrebi pojedinaca, grada, države ili celokupnog čovečanstva pri proizvodnji dobara i pružanju usluga. Predstavlja deo plave vode koji biva ugrađen ili ispari pri proizvodnji proizvoda i usluga. Pri korišćenju u poljoprivredi (navodnjavanje) često je količina upotrebljene plave vode značajno manja od količine iskorišćene plave vode, pošto se veliki deo vrati nazad u podzene ili nadzemne vode.

Pod pojmom zelena voda podrazumevamo svu vodu iskorišćenu za prirodni razvoj vegetacije (kišnica), zelena voda je ključna za opstanak poljoprivrede kao i za očuvanje životne sredine. Zeleni vodeni otisak (green water footprint) je količine zelene vode (vlage neophodne za rast i razvoj biljaka), namenjene za ispunjavanje ispunjavanju potreba individua, gradova, država ili globalne populacije pri proizvodnji dobara i pružanju usluga. Predstavlja deo prirodnog isparenja zelene vode kao i količinu zelene vode ugrađenu u poljoprivrednim prizvodima.

Sivi vodeni otisak (gray water footprint) indikator je stepena zagađenja sveže vode nastalog pri proizvodnji dobara i usluga za pojedinca, grupu ili globalnu populaciju. Predstavlja količinu sveže vode koja je potrebna da bi se zagađenje neutralisalo i voda dovela do nivoa kada je moguće ponovo je iskoristiti.

Ukupni vodeni otisak nekog proizvodnog procesa ili usluge moguće je izraziti jednačinom:

VOtotal = VOplavi + VOzeleni + Vosivi

1

Slika 1. Vodeni otisak globalne populacije u periodu 1996-2005. Podatci su predstavljeni u mm na godišnjem nivou. Izvor: (Hoekstra, Mekonnen, 2012)

Slika 1. prikazuje prostorni raspored vodenog otisaka globalne populacije. Kina, Indija i SAD su države sa najvećim vodenim otiskom. Ove tri zemlje su vodeće po populaciji pa je očekivano da vodeni otisak prati veličinu populacije, na ove tri zemlje otpada oko 38% svetskog vodenog otiska. Indija je država sa najvećim plavim vodenim otiskom, sa oko 24% globalnog plavog vodenog otiska. Na navodnjavanje pšenice otpada 33% plavog vodenog otiska u Indiji, prate ga navodnjavanje pirinča sa 24% i navodnjavanje šećerne trske sa 16%. Kina je država sa najvećim sivim vodenim otiskom.

U svim državama najveći deo vodenog otiska direkto je povezan sa poljoprivrednom proizvodnjom. Kina i SAD imaju najveći vodeni otisak direktno povezan sa industrijskom proizvodnjom; 22% globalnog vodenog otiska vezanog za idustrijsku proizvodnju dolazi iz Kine, 18% dolazi iz SAD. Belgija je zemlja koja proporcionaln ima najveći procenat vodenog otiska koji otpada na industrijske proizvode, 41% Belgijskog vodenog otiska je vodeni otisak industrijske proizvodnje.

Globalni godišnji prosek vodenog otiska povezanog za poljoprivrednu proizvodnju, idustrijsku proizvodnju i vodosnabdevanje za period 1996-2005 iznosio je 9087 Gm³/god (74% zeleni otisak, 11% plavi otisak, 15% sivi otisak). na poljoprivrednu proizvodnju odlazi 92% ukupnog vodenog otiska. Industrijska proizvodnja uzima 4,4% globalnog vodenog otiska, dok 3,6% otpada na vodosnabdevanje stanovništva.

Globalni, nacionalni vodeni otisak i trgovina virtualnom vodom

U sektoru poljoprivrede 19% ukupnog vodenog otiska odlazi na dobra koja se izvoze, dok u industrijskom sektoru ova brojka dostiže 41%. Izračunavanjem proseka iz različitih sektora dolazi se do brojke od 19% vodenog otiska na globalnom nivou odlazi na dobra i usluge koje se izvoze.

Najveći izvoznici virtualne vode su SAD, Kina, Indija, Brazil, Argentina, Kanada, Australija, Indonezija, Francuska i Nemačka, ove zemlje zajedno pokrivaju preko polovine ukupne globalne trgovine virtualnom vodom. SAD, Indija, Pakistan, Uzbekistan, Australija, Kina i Turska su najveći izvoznici plave virtuelne vode sa oko 49% ukupnog globalnog izvoza. Sve ove države su u manjoj ili većoj meri pogođenje smanjenjem dostupnosti sveže vode, što otvara pitanje da li je održivo eksploatisati ograničene prirodne izvore sveže vode zarad ostvarivanja profita izvozom. Povećan izvoz plave virtualne vode dovodi do rasta cene vode kao i dobara i usluga koje su vodno intenzivne što produbljuje siromaštvo i dovodi do nedostupnosti sveže vode.

2

Slika 2. Bilans virtualne vode po državama i glavni tokovi izvoza i uvoza virtuelne vode Izvor: (Hoekstra, Mekonnen, 2012)

Slika 2. prikazuje ukupan bilans trgovine virtualnom vodom na državnom nivou. Države prikazane zelenom bojom imaju negativan balans, što znači da su veći izvoznici virtualne vode. Države prikazane žutom i crvenom bojom uvoznici su virtualne vode. Najveći globalni izvoznici dolaze iz Severne i Južne Amerike kao i Južne Azije, dok su najveći uvoznici Evropske države, bliski istok, severna Afrika kao i Meksiko, Japan i Južna Korea.

Zarad poređenja na nivou država koristi se i vodeni otisak po stanovniku. Na slici 3, dato je poređenje vodenih otisaka različitih država po glavi stanovnika. Većina industrijski razvijenih zemalja ima vodeni otisak između 1250 – 2850 m³/god. Velika Britanija je na dnu lestvice sa 1258 m³/god dok su SAD na vrhu sa 2842 m³/god. Razlika se može pojasniti različitim konzumerističkim navikama u ove dve zemlje. U SAD se konzumira 43 kg/god goveđeg mesa što je 4.5 puta više od globalnog proseka, proizvodnja govedine je jedna od vodno najintenzivnijih grana poljoprivrede. U Velikoj Britaniji se konzumira tek 18 kg/god goveđeg mesa. Razlika u vodenom otisku dolazi i iz toga što je za proizvodnju jednog kilograma govedine u Velikoj Britaniji potrebno utrošiti manje sive vode nego u SAD, 9900 m³/ton naspram 14500 m³/ton.

Kod država u razvoju razlike u vodenom otisku značajno su veće nego kod idustrijalizovanih država i variraju između 550 – 3800 m³/god. Na dnu je Demokratska republika Kongo sa vodenim otiskom od svega 552 m³/god, dok su na vrhu Bolivija, Niger i Mongolija sa 3468 m³/god, 3519 m³/god i 3775 m³/god. Ovako velike razlike mogu se delimično pripisati nedostatku detaljnih podataka o potrošnji vode i vodne produktivnosti. Razlike proističu iz različitih konzumerističkih navika ali i od prirodno geografskih i klimatskih odlika pojedinih država. Dok se u Niger velika količina plave vode troši za navodnjavanje usled male količine zelene vode, Bolivija ima veliku potrošnju vode pri proizvodnji dobara i usluga.

3

Slika 3. nacionalni vodeni otisak za države preko pet miliona stanovnika, 1996 – 2005 (Hoekstra, Mekonnen, 2012)

Kada se uporedi plavi vodeni otisak različitih država na vrhu liste su države severne Afrike, Bliskog istoka i jugozapadne Azije. Turkmenistan je na vrhu liste sa 740 m³/god plavod vodenog otiska, a slede ga Iran, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat, Libija i Tadžikistan sa. Zbog svoje geografske lokacije koja uzrokuje malu količinu padavina, gotovo celokupna poljoprivrda ovih zemalja bazirana je navodnjavanju, pri čemu se troše velike količine plave vode. Pojedine države sa vrha liste veliki su proizvođači pamuka, za čije je uzgajanje u sušnim delovim neophodna velika količina vode.

Vodni resursi na planeti Zemlji usled prekomerne eksploatacije postaju sve ređi resurs a vremenom se i dostupnost sveže vode smanjuje za veliki deo stanovništva. Sve više država ulazi u grupu vodno siromašnih država. Prosečni vodeni otisak po glavi stanovnika na globalnom nivou iznosi 1385 m³/god i u neprestanom je porastu.

U svetu globalizovane proizvodnje i potrošnje, nije moguće uspostaviti održive vodne politike na lokalnom i državnom nivou bez praćenja globalnih trendova. Analiza vodenog otiska na lokalnom, državnom i globalnom nivou može pomoći uspostavljanju dugoročno održivih vodnih politika. Kao preduslov za kvalitetnu analizu vodenog otiska neophodno je uspostavljanje konzistentne metrike, koja bi obezbedila uporedive rezultate.

Predrag Momčilović

Fotografija: Steven