Politika stanovanja

DSC_0377Stavljanjem pitanja stanovanja na milost i nemilost slobodnog tržišta došli smo u situaciju da veliki deo stanovništva ne može da reši stambeno pitanje. Iako se „kriza stanovanja“ u dominantnim interpretacijama predstavlja kao anomalija inače dobro uređenog i funkcionalnog sistema, ona je zapravo sastavni deo tog sistema.

Iako akcenat radije stavlja na svoju „nadmoćnu“ inteligenciju, ljudsko se od drugih bića razlikuje po jednoj možda i važnijoj odrednici – to je biće bez prirodnog staništa. Pojedincu je sklonište, taj egzoskelet, neophodan za opstanak, a time i za reprodukciju ljudskog društva.

Stanovanje se uvek na neki način i ostvaruje u društvu, u kome se razvijaju različita shvatanja o tome na koji način stanove treba praviti, funkcionalno organizovati i distribuirati. Na problematici stanovanja ogledaju se dominantni stavovi o tome treba li društvo da bude hijerarhijski organizovano (i na koji način), te da li staranje o članovima društva treba da bude kolektivni ili individualni napor.

U okvirima aktuelno dominantne ideologije stanovanje se, recimo, predstavlja kao individualna potreba koja se reguliše na tržištu, čime se zapostavlja njegov značaj za reprodukciju društva i pojedinaca. Takođe, zanemaruje se uloga društvenog konteksta – zakona i kulturnih normi – u ovoj oblasti, jer se društvo predstavlja kao kvaziprirodno poprište borbe zamišljenog autonomnog pojedinca protiv drugih jedinki zarad ostvarivanja ličnih želja.

Nije za čuđenje što pratimo rijaliti serije o preživljavanju pojedinaca u ekstremnim prirodnim uslovima: identifikacija s junacima Survivera je tako laka jer se i u sopstvenom životu osećamo kao izloženi zakonima toljage i zuba, što važi i kada je reč o osvajanju prostora za život. Međutim, kao što je Surviver simulacija „prirodnog okruženja“, tako je i „borba za život“ u neoliberalnoj civilizaciji ipak samo imitacija džungle. S predstavljanjem aktuelnog društvenog sistema kao prirodnog, pitanje stanovanja se depolitizuje, a potencijali preispitivanja aktuelnog stanja pasiviziraju.

Skrenimo stoga pažnju na društveni kontekst problematike stanovanja, koji pre svega zavisi od toga kako su u određenim istorijskim okolnostima i političkim sistemima bili organizovani odnosi između rada i kapitala. S pojavom industrije rad se podvojio na neplaćeni rad u domaćinstvu i rad u fabričkom pogonu. Potonji je bio ključan za iniciranje sistemskih pristupa stambenom pitanju, uključujući teorijske i praktične modele. Proizvodio je znatan višak materijalnih vrednosti, izazvao velike migracije iz sela u grad, razdvojio mesto stanovanja od mesta privređivanja. Od sredine 19. veka raspravljalo se i eksperimentisalo s modelima za smeštaj radnika, koji su u nehigijenskim uslovima prenapučenih naselja masovno umirali mladi od iscrpljenosti i zaraznih bolesti.

Pritisak koji su radnici organizovano vršili na predstavnike kapitala i državne moći rezultirao je u povoljnom trenutku, nakon Drugog svetskog rata, takozvanom pogodbom između rada i kapitala, koja je radnicima sa obe strane gvozdene zavese omogućila veća prava. Ovaj istorijski momenat delimično je zabeležen u dokumentima UN-a, koji i pravo na stanovanje prepoznaju kao ljudsko pravo (Manje u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, a mnogo jasnije u Međunarodnom sporazumu o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima). Pored autoriteta SSSR-a u posleratnim međunarodnim odnosima, definisanju prava na stan pogodovala je i vrednost koju je ljudski rad tada imao za privredu. Humanistički stav prema radniku bio je i te kako posredovan time što se posleratna ekonomija još uvek zasnivala na masovnoj proizvodnji materijalnih dobara i nedostatku radne snage. Omogućiti stan značilo je omogućiti biološku reprodukciju radne snage, njenu upotrebljivost, i reprodukciju normi industrijskog društva.

Pravo na stan bilo je i deo zakonodavstva FNRJ/SFRJ. U tom okviru je moćna građevinska industrija razvijena u prvim posleratnim decenijama, potpomognuta i volonterskim radom, sazidala sredstvima iz solidarnog fonda za stanovanje u periodu 1961‒1980. čak 1,2 miliona, odnosno oko 37% svih trenutno postojećih stambenih jedinica u Srbiji (od 2,9 miliona po popisu iz 2011). Time je rešeno stambeno pitanje velikog dela populacije.

Ni u ovom periodu stambeno pitanje nije bilo rešeno svima – ekstremno siromašne grupe su bivale zanemarene, zaposleni u JNA i državnoj administraciji privilegovani, zakonski su podržavane patrijarhalne i konzervativne norme grupisanja u proširene porodice, za višak neudomljenih tolerisana je ilegalna gradnja, a od sredine 60-ih podstrekivana i emigracija. Ipak, u gradovima je društveno-prostorna stratifikacija bila zanemarljiva u odnosu na današnje pokazatelje, a samoupravljanje je (u idealnom slučaju) omogućavalo članovima OUR-a da dogovorom odluče o tome koji će deo profita biti upotrebljen za rešavanje socijalnih pitanja, uključujući i stambeno.

Šta se desilo u međuvremenu? Svi instrumenti rešavanja krize akumulacije kapitala, koja je pogodila globalnu privredu 70-ih, uticali su na oblast stanovanja, naročito u zemljama koje danas zovemo postsocijalističkim. Radi podsticanja potrošnje reklamirana je formalna raznolikost robe. Asketska uniformnost modernizma u arhitekturi proglašena je za ugnjetavanje prava na samoizražavanje. Izjednačavanjem nacizma i komunizma pod etiketom „totalitarnih“ režima, i sva univerzalnost ekonomskih ljudskih prava predstavljena je kao zlonamerna i totalitarna. Upliv tzv. kulturnog ili mekog totalitarizma tržišne ideologije na (delom objektivno deprivirano) stanovništvo Istočnog bloka potpomoglo je otvaranje novog tržišta – region Istočnog bloka (uključujući Jugoslaviju) od proizvođačkog se bez upadljivog otpora transformisao u potrošački, čime je odložen pun zamah krize.

Značaj realne privrede je opadao. Proizvodnja je, počev od razvijenih zemalja, zamenjivana uslugama, uključujući finansijske. Strahovito veliki udeo ekonomskih vrednosti danas se zapravo generiše na finansijskom tržištu, pa je rad zaposlenih u proizvodnji materijalnih potrošnih dobara sve bezvredniji, a sami radnici sve izloženiji pritisku da budu mobilni i da prate promenljive tokove kapitala. Kapitalistička država svoje resurse usmerava ka zadovoljavanju zahteva privatnog kapitala, umesto potreba radne snage, pa je tako odavno digla ruke i od toga da zakonski garantuje pravo na stanovanje i humane okolnosti privređivanja.

Ove promene, koje kritičari zajedno nazivaju neoliberalnom globalizacijom, uticale su na promenu statusa stanovanja u lokalnim okvirima. U SRJ je zakonom iz 1992, u kontekstu početka ratova za nasleđe zemlje i na početku tranzicije, stanovanje zakonski proglašeno za robu koja se nabavlja na tržištu. Kao i u drugim postsocijalističkim državama, došlo je do masovne privatizacije stambenog prostora. Privatizacija je zaoštrila postojeće nepravde u distribuciji stanova; pored toga, omogućila je stvaranje tržišta nekretnina, čime je uticala na dalju privatizaciju. Parcele na kojima su se nalazile fabrike postajale su vrednije od proizvodnih kapaciteta, što je dodatno podstaklo deindustrijalizaciju. Otkupljivanjem stanova nekadašnji radnici usvojili su ideologiju privatnog vlasništva, i dali zamajac opštem ideološkom zaokretu.

Pomalo je ironično što verovatno mislimo da je jedini „normalan“ i „prirodan“ način da dođemo do krova nad glavom uvek jedino i bio da ga nasledimo ili da se zbog njega zadužimo. Rijaliti serije iz uvoda, kao i drugi ozdravorazumljeni darvinistički prikazi društva, služe da poverujemo u to da ćemo borbom po neutralnim i vanvremenskim pravilima doći do zaslužene „nagrade“. U stvarnosti, šanse su vam zbilja slabe: zvanična stopa nezaposlenosti je 20% (među mladima čak oko 50%), cene nekretnina neusklađene su s platama, krediti su nepovoljni – a programi za socijalno stanovanje skoro da ne postoje. Ranjivije kategorije su sve upućenije na tradicionalno grupisanje, što pogoduje repatrijarhalizaciji, a alternativni metodi rešavanja stambenog pitanja, poput zadruga, sistemski su onemogućeni.

Pošto je rad obezvređen, kapital danas ima najmoćniji uticaj na naseljeni prostor. Deindustrijalizovani gradovi zavisni su od privremenih rešenja – kratkoročnih investicija s finansijskog tržišta i jednokratne komercijalizacije svih mogućih društvenih funkcija – pa se zarad privlačenja hirovitog spekulativnog kapitala nadmeću u fleksibilizaciji propisa koji su nekada štitili život i rad. Rasprodavanje stambenih kapaciteta u postsocijalističkim gradovima utabalo je put opštoj komodifikaciji prostora, pa i komercijalizaciji infrastrukture, obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, nauke i umetnosti – svih funkcija kojima je relativni prostor naselja prožet, u koje je kolektivno ulagano, i koje su sa stanovanjem činile integralnu funkcionalnu celinu. Kao rezultat, u mnogim gradovima primećujemo sve očajniji kontrast između luksuznih stambenih naselja, (o)građenih za privilegovanu elitu i/ili zaduživanje, te zapuštenog ostatka prostora.

Činjenica da se aktuelno dominantni mehanizmi proizvodnje i distribucije stanova zasnivaju na orijentaciji ka hijerarhijskom, pa čak i segregiranom društvu, zgodno je poništena neoliberalnom floskulom da društvo i ne postoji. Ali upravo stoga, dok su teretom obnavljanja tog „nepostojećeg“ društva, u kome nastaju obavezujuća pravila igre, opterećeni njegovi vrlo stvarni članovi, moramo iznova preispitivati političke i ekonomske potencijale stambenog pitanja.

Iskra Krstić

Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Liceulice

Fotografija: Predrag Momčilović