Suverenitet hrane i klimatske promene.

2Industrijska poljoprivreda koristi 75% obradive zemlje a isporučuje samo 30% svetske hrane.

Seoski farmeri hrane 70% svetske populacije a koriste samo 25% obradive zemlje.

Vremena ponestaje ako svet zaista namerava da smanji emisije gasova koji proizvode efekat staklene baste u meri koja bi obezbedila temperaturni rast manji od 1,5 C do 2100.godine, što je cilj koji je postavljen Klimatskim sporazumom u Parizu.

Ove jeseni, na dve nezavisne konferencije razmatrala su se različita rešenja problema . Sredinom oktobra ,Komitet UN za Svetsku Sigurnost Hrane, održao je svoj godišnji sastanak u Rimu, alarmirajuci da se broj gladnih ljudi na planeti povećao za 40 miliona u proteklih godinu dana, uglavnom zbog direktnih i indirektnih efekata klimatskih promena, strahujući da će nepredvidiva klima smanjiti globalnu proizvodnju hrane još više u narednim decenijama. U međuvremenu, godišnja Konvencija UN o Klimatskim Promenama – COP23 održala se u Bonu, a prioritet na agendi bila je potreba za smanjenjem emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, za koju stručnjaci tvrde da čini od jedne trećine do više od polovine globalnog zagrevanja. Dakle, ono što su delegati u Rimu smatrali za problem je bezbednost hrane, dok su delegati u Bonu ipak smatrali da je problem klimatska sigurnost.

Rešenje za suverenost hrane i klime je da se demontira globalni industrijski agro-prehrambeni sistem (koji nazivamo “industrijski lanac hrane”) i da država da više prostora već rastućoj i otpornoj”seoskoj mreži hrane”, međusobno povezana mreža malih farmera, stočara, pastirista, lovaca i sakupljača, ribara i urbanih proizvođača koji, kako naša istraživanja pokazuju, hrane veći deo populacije.

U našem izveštaju Ko Ce Nas Hraniti? (Who Will Feed Us?) koji je dostavljen tvorcima politike u Rimu i Bonu, Akciona grupa za Eroziju, Tehnologiju i Koncentraciju je dala izvorne podatke o značaju seoskih sistema hrane i stvarnih ekonomskih, ekoloških i društvenih troškova industrijske poljoprivrede.

Industrijski lanac hrane koristi najmanje 75% poljoprivrednog zemljšta širom sveta i većinu poljoprivrednih fosilnih goriva i resursa slatkovodne vode, da nahrani jedva 30% svetske populacije. Nasuprot tome, više od 500 miliona seoskih farmi širom sveta koristi manje od 25% zemlje i skoro da nema fosilnih goriva ili hemikalija da bi hranili 70% čovečanstva.

Osim sagorevanja ogromnih količina fosilnog ugljenika, industrija takođe troši novac koji bi mogao biti uplaćen kao podrška pravednoj agroekološkoj proizvodnji, dok se cene hrane smanjuju za marginalizovane potrošače u svetu.

Statistika je zapanjujuća. Potrošači troše 7,5 triliona dolara godišnje na industrijsko proizvedenu hranu. Međutim, između trećine i polovine ove hrane se gubi na putu ka potrošaču ili na stolu: pokvareno na terenu ili u saobraćaju, odbijeno od strane prodavnica zbog nedostataka ili ostavljeno na tanjiru zbog prevelikog posluženja.

Nasuprot tome, domaćinstva čije su države članice OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) troše oko četvrtinu više hrane nego što je potrebno, što dovodi do gojaznosti i srodnih zdravstvenih problema.

Ukupna hrana, kao i njen višak, koja se svake godine proizvede, vredi 3,8 biliona dolara, kombinacija od 2,99 milijardi dolara hrane koja je bačena i 1,26 milijardi dolara od prekomerne potrošnje. Široki strukovi širom sveta takođe imaju i ljudske i ekonomske troškove.

Širenjem štetnih uticaja na životnu sredinu, uključujući zagađenu zemlju i vodu, emisije gasova sa efektom staklene bašte, pridodaju se zdravstvenim i socijalnim uticajima, šteta koju proizvede industrijski lanac hrane je gotovo 5 triliona dolara. Za svaki dolar koji kupci potroše u supermarketu, zdravstveno i ekološko oštećenje košta za dva dolara više. Ako dodamo potrošacki iznos kupaca, to predstavlja stvarnu cenu industrijske hrane od 12,4 biliona dolara godišnje.

Tvorci politike, koji pregovaraju o budućnosti hrane i klime, mogu se zapitati da li je moguća tolika dramatična promena u proizvodnji naše hrane. Farmeri sada mogu hraniti 70 % svetske populacije, ali mogu li se dovoljno brzo prilagoditi klimatskim promenama kako bi nas hranili u 2100. godini?

Koji sistem, industrijski lanac hrane ili seoska mreža hrane, ima evidenciju, inovativne kapacitete, brzinu i fleksibilnost neophodne da bi nas obezbedile od pretnje nepredvidive klime?

Odgovor je jasan. Uzmimo kao primer: industrijski prehrambeni lanac u poslednjem veku nije uveo ni jednu novu vrstu useva ili stok, ali je smanjio broj vrsta za oko trećinu, genetsku raznolikost za 75% i nutritivnu vrednost naših useva do 40%. Seoska mreža hrane je uvela 2,1 miliona novih biljnih sorti, dok je industrijska poljoprivreda uvela samo 100.000 u istom vremenskom periodu.

Industrijski lanac hrane radi sa samo 137 useva i pet glavnih stočnih vrsta. Iznenađujuće, 45% istraživanja i razvoja u industriji ima samo jednu kulturu: kukuruz. Nasuprot tome, seoska mreža uzgaja i održava 7.000 različitih useva i 34 stočne vrste – poput alpače, nandu i morskog prasteta.

Takođe, farmeri imaju iskustvo sa prilagođavanjem novim uslovima uzgoja, brzo i efikasno. Nedavna istorija je prepuna dokaza da su seoski proizvođači pre nego što su postojali telegrafi, telefoni ili železnice prilagođavali nove vrste hrane (kroz selektivni uzgoj), do izuzetnog opsega u zavisnosti od različitih klimatskih uslova u rasponu od samo nekoliko generacija ljudi.

Ovaj proces, sađenja i prenošenja znanja od farmera do farmera, je nacin na koji se se kukuruz proširio u većinu regiona Afrike i kako je slatki krompir zasađen u Papuoj Novoj Gvineji od Mangrovih močvara do planinskih topova, sve za manje od jednog veka i kako su imigranti doneli semena iz Evrope koja su rasla generacijama na Zapadnoj hemisferi.

Kada uporedimo evidenciju industrijskog lanca hrane sa seoskom mrežom hrane, možemo zaključiti da naše dugovečno iskustvo, pokazuje da je taj način previše skup i da se ne može unaprediti. U međuvremenu, gotovo bez ikakve podrške od strane vlada, seoska mreža hrane već hrani 70% nas i može učiniti mnogo više, dok proizvodi drastično manje emisije gasova sa efektom staklene bašte nego industrijske metode.

Medjutim, “seoska poljoprivreda kao osnovni nacin snabdevanja” nije konačno rešenje. To znači da bi poljoprivreda,zbog klimatskih promena, morala da se prilagodi uslovima uzgajanja koje svetu nisu poznata već tri milione godina. Nema razloga da budemo optimistični u vezi sa predstojećim problemima. Moramo smanjiti otpad i usmeriti naše finansijske resurse na jačanje seoske mreže hrane, razmišljati o klimatsim promenama i osigurati suverenost hrane.

Pat Mooney, Nnimmo Bassey

Prevod: Jelena Aleksić

Fotografija: Predrag Momčilović

Orginalni tekst je objavljen na portalu New Internationalist