Iva Marković: Kandidatura na listi inicijative Ne davimo Beograd je moj vid podrške udruživanju

13310634_1709849832611017_7391353159320748194_nIva Marković, dugogodišnja aktivistkinja Zelene omladine Srbije, Levog samita Srbije i kandidatkinja ispred Inicijative Ne davimo Beograd na beogradskim izborima našla je malo vremena da popriča sa nama na temu zelenih politika, reciklaže, opasnog otpada i njene kandidature. Iva je politička aktivistkinja iz Beograda. Prvo političko interesovanje pokazala je u sferi omladinske politike, zatim zaštite životne sredine, da bi na kraju spojila sve to u političku ekologiju. Iva sebe karakteriše kao levičarku, ekosocijalistkinju, ekofeminiskinju i osobu koja pokušava da ujedini borbe protiv kapitalizma koje uključuju bilo kakvu eksploataciju ljudi, resursa i prirode. Trenutno je rastrzana između više prekarnih pozicija na različitim projektima na kojima radi.

Zašto u Srbiji nema relevantne Zelene političke opcije?

Tu postoji više problema. Istakla bih spoljni kontekst, odnosno kontekst u kome treba da nastane relevantna zelena politička opcija. U Srbiji ne postoji istorija osnivanja zelenih partija koje su percipirane od strane javnosti kao ozbiljni politički subjekti. Najčešće se zelenim partijama ovde uniformno pridaje uloga “zaštitara životne sredine” koji su u nekom konzervnativnom ključu redom protiv GMO, uvoza voća i povrća iz inostranstva, vakcina itd. i teško je izboriti se sa time, krenuti iz minusa u dokazivanje. Sa unutrašnje strane, zelena politička ideja zahteva pre svega demokratsku strukturu, razumevanje ekološke održivosti, egalitarnost, internacionalizam, cak i kada ubace nesto od ovoga u program u praksi tesko vidimo zelenu partiju bez liderske politike, ili sa jasnom političkom genezom. Danas postoje četiri nominalno Zelene partije u Srbiji. One nisu uspele da pridobiju poverenje javnosti van onih koji se bave zaštitom životne sredine. Njihovi glasači i simpatizeri su načelno razočarani svima ostalima i u tim partijama vide bezopasnog predstavnika samorazumljive uske teme. U skladu sa tim, bez obzira što pripadam zeleno-levoj političkoj ideji, ne preporučujem jurenje etikete zelenog političara. Važnije je da se identifikuju suštinskim pitanjima kako do održivog društva.

Aktivna si i na internacionalom nivou, kako ti se čini pozicija u kojoj se danas nalaze progresivni, levi i zeleni pokreti, pošto se čini da desnica sve više zauzima politički prostor?

Ti pokreti su već jako dugo u defanzivnoj poziciji. Levica se danas ne može oslanjati ni na kakve strukture i resurse koje ima desnica, odnosno mi moramo pronaći sopstvene resurse, snage i osmisliti nove strukture. Ono što je meni zanimljivo je to što ta desnica ponekad biva vidljiva poput čudovišta, a zapravo se ćešće krije u malim slovima političkih programa različitih nazivom libelarnih, ili “demokratskih” čak i “socijalističkih partija”. Ono sto najčešće možemo da vidimo je ta neka populistička desnica, oličena u različitim autokratama širom sveta. Ipak s obzirom da je situacija mnogo gora nego prethodih godina, zbog još jedne od kapitalističkih kriza, ljudi se organizuju međusobno u različite skupine kako bi odbranili interese bilo klasičnog poimanja radničke klase, ili onih koji su na udaru zbog zagađenja životne sredine i klimatskih promena. Pozicija tih aktera je po mom mišljenju i dalje rasparčana i slaba zbog nedovoljne međusobne koordinacije i nedostatka resursa koje smo prethodno pomenuli, ali stvari se primetno menjaju.

U kojoj meri program inicijative Ne davimo Beograd ima elemente Zelene politike?

Program inicijative Ne davimo Beograd je potpuno u skladu sa zelenom političkom idejom, a varijacije i odstupanja postoje shodno lokalnom kontekstu i njegovoj interpretaciji. Ono što se ne može zameriti programu su svakako izleti u ekonomski liberalizam ili politički konzervativizam, što su neke dve odrednice na koje ni Zeleni ne bi trebalo da pristaju. Tu ima od socijalnih politika kao, na primer, zagrantovanog prava za krov nad glavom, zagarantovanih radničkih prava u javnim komunlanim preduzećima, do novih politika koje se tiču zaštite životnje sredine u gradu, rešavanja problema otpada ili životinja koje žive sa nama u gradu. Nije samo program blizak zelenoj politici, već je tu i strukutura liste samih kandidata, koja je napravljena prema zip modelu tako što se smenjuju kandidati i kandidatkinje, a i generalno postoji osvrt na rodnu jednakost u programu.

Inicijativa Ne davimo Beograd ima još jednu sličnost sa zelenim partijama u Evropi, Zeleni su po pravilu nestandardne partije koje su nastale iz pokreta i različitih borbi koje su se ujedinile. Kao što su zelene partije nastajale iz mirovnog, feminističkog, ekološkog, antinuklearnog pokreta, analogno tome u inicijativi postoje ljudi koji se bave različitim partikularnim problemima i pitanjima. Za ujedinjenje više pokreta moraćemo da sačekamo. Slično kao i kod zelenih partija, sa jedne strane to se oslikava na sveobuhvatnost programa, a sa druge strane proizvodi mnogo diskusija. Ukoliko se bude radilo na unapredjenju strukture razlčita smatranja imala bi pozitivan ucinak, ali taj posao predstoji jos više nakon izbora.

Kako si donela odluku da se kandiduješ na listi?

Donela sam je vrlo brzo. Bilo je potrebno da na neki način podržim i doprinesem incijativni Ne davimo Beograd. Bila sam pozvana, konsultovala sam se sa nekim politički bliskim ljudima i grupama i rešila sam da je to ispravna odluka. U nekom smislu bila sam i počastvovana ali od početka svesna da nisam kandidatkinja koja će ući u gradski parlament. Već sam razmišljala kako da postignem pored ostalih obaveza da pružim podršku kandidaturi incijative Ne davimo Beograd čijim sam počecima prisustvovala i na čijim sam protestima od početka bila zajedno sa drugim grupama kao sto su Levi Samit i Zelena Omladina Srbije, tako da je to bio logičan korak. Osim te podrške, želela sam i da iskoristim mogućnost da utičem malo više na politiku koje će inicijativa zastupati u svom daljem radu.

Dugo si već u aktivističkim vodama, koliko se razlikuje tvoj aktivistički rad od sadašnjeg političkog angažmana?

U suštini nema razlike zato što se ta promena nije desila. Politikom se bavim bar 10 godina i nisam se još uvek odmakla od civilnog sektora jer je to jedini kanal kroz koji mogu to da nastavim da radim. Ne učestvujem u kampanji punom snagom, ali moji uvidi govore da postoje bitne razlike izmedju aktivizma koji se odvija van kampanja i van izlaska na izbore. U trenucima kada su aktivisti u kampanji za izbore, to zahteva drugačiji tip sturkture, mnogo odgovorniji rad sa širim brojem ljudi koji učestvuju u kampanji ili žele da pomognu na bilo koji način. Konstantno ste i pod budnim okom javnosti a to zahteva veliki nivo opreznosti jer ste slalno na meti kritičara, ali i pritisaka koji uopšte nisu fer, na primer pretnji i uznemiravanja kako biste se povukli iz političke borbe. Imam veliko poštovanje za ljude koji nastavljaju da se bore u takvim uslovima, pogotovo ako se bore upravo da bi takvi uslovi prestali i za sve ostale.

Kao neko ko se bavi političkom ekologijom u svom dosadašnjem radu prilično si se fokusirala na zajednička prirodna dobra i resurse. Zašto su nam ona važna?

U okviru svog rada bavila sam se raznolikim oblastima – zaštitom životne sredine, mladima, radničkim pravima, urbanim razvojem… Nažalost, čini mi se ponekad da su sve te stvari jako teško popravljive i odavno izvan naših dometa. Kada se zakon o radu donese, teško se menja, iako pogoršava pozicije radnika.

Što se tiče prirodnih resursa, mislim da je to takođe jedna urgentna borba jer je nešto što još uvek nije izgubljeno, još uvek imamo dosta javnih prirodnih dobara, i dalje imamo svest da svi imamo pravo na pitku vodu i da ne želimo da kupujemo čist vazduh itd. Međutim, i tu sada postoje različiti pritisci da se resursi otrgnu od kontrole zajednice odnosno stanovnika i rasprodaju. Različiti sektori koji se bave prirodnim dobrima su pod stalnim pritiskom da privatizuju svoju delatnost, da se izvori stave pod koncesije, da se šume eksploatišu na neodrživ način ili se daju šakom i kapom kao dozvole za mini hidrocentrale širom Srbije. Previše slabo se bavimo društveno – političkim argumentima, koji su važni koliko i naučni.

Skoro smo mogli da čujemo da se u Obrenovcu pojavila velika količina ilegalno zakopanog opasnog otpada. Zašto se ovakvi ”incindenti” dešavaju?

Taj incident je jedan od mnogih, tako da to sad već možemo da usvojimo i kao pravilo. Osim toga što je ilegalan, on se ne razlikuje mnogo od nekih legalnih načina na koje se zagađuje. Meni je zanimljivo da to niko nije primetio dok se dešavalo, što ukazuje sa jedne stane na normalizaciju ekološkog, kao i u ostalom drugog, kriminala, a sa druge strane ukazuje i na odrođenje društva od najbližih prirodnih resursa. Takođe, prisutno je i nepoverenje u institucije da će one odgovoriti adekvatno i pravovremeno. Postoji i jedna strašna činjenica, a to je da u različitim slučajevima zagađivač zapravo biva navodni “faktor stabilnosti” za lokalnu zajednicu. Uzmimo za primer jednu fabriku koja daje radna mesta i kakav takav dohodak u nekom manjem mestu, ljudi koji su prvi ugroženi zagađenjem se plaše da prijave problem da im ne bi zatvorili fabriku jer su u takvom položaju da ne smeju da rizikuju.

Još jedan veliki problem u Beogradu je deponija Vinča. Sugrađani, koji žive blizu deponije, kažu da se “ne može više disati” od tog otpada koje stalno neko pali. Da li bi paljenje otpada trebalo biti zabranjeno u Srbiji i zašto? Koji bi bio alternativni način za rešenje problema otpada?

Trenutno je na snazi ugovor koji je potpisan od strane gradske vlasti i konzorcijuma Suez-Itoču. Taj ugovor nije štetan samo iz ekološkog aspekta, već je štetan i zbog klasičnog ispumpavanja javnih sredstava, modelom javno-privatnog partnerstva, gde su građani i građanke Beograda u obavezi da plaćaju uslugu tretmana otpada privatnom partneru i to oko 38 miliona evra na godišnjem noviou. Ova sredstva bi se mogla mnogo pametnije uložiti, a ne pokloniti investitoru.

Pre svake restriktivne politike moramo napraviiti neku afimartivnu koja bi bila odgovarajuća altnernativa onoga što želimo da zabranimo.U tom smislu ne bih zabranila spalionicu, ali ne bih ni potpisivala ugovor o tome da dugoročno pristajemo na spaljivanje. EU je izdala preporuku da se obustavi izgradnja novih spalionica otpada. U komunalinlim uslugama se pokazalo da je model javno -privatnih partnerstva prevaziđen, jer donosi ogromne gubitke javnom partneru koji raspolaže sredstivama građana i utiče na politiku koja treba biti u interesu svih stanovnika grada. Privatni partner ima samo obavezu da stiče profit.

Reciklaža je danas dosta popularna u svetu, međutim bez obzira što se i u Srbiji potencira (otvaranjem reciklažnih centara, uvođenjem reciklažnih kontenjera,š irenjem propagandnog materijala itd.) čini se da nema napretka. Kako približiti ljudima pojam reciklaže u Srbiji?

Reciklaža u svetu nije popularna nego je nužna. Ljudi su otpad prepoznali kao prekopotrebni resurs. Tehnologije koje danas postoje mogu da recikliraju do 90% različitog materijala koji se koristi. U Srbiji je to i dalje neka vrsta luksuza. Dokle god reciklaža ne bude približena građanima i građankama da oni/e mogu na jednostavan način da vrše separaciju otpada, ona neće imati velikog udela u rešavanju problema otpada. Ukoliko mi potpišemo ugovor da ćemo prinostiti određene količine otpada nekoj spalionici, mi time u stvari garantujemo da nećemo reciklirati taj otpad,odosno da ga nećemo vraćati u proizvodne pogone reciklažnih fabrika.

Problem u Srbiji predstavlja i količina prikupljenih sirovina,jer je reciklaža neke ambalaže i dalje dosta skupa. Industrijski sektor reciklaže je sektor velikih brojki gde je sistem takav da što više sirovine dajete na reciklažtu to se sve više smanjuje cena reciklaže. Kod nas se, iz tog razloga, jako malo stakla reciklira, nije isplativo.

Konretne preporuke bi bile obezbediti da sektor reciklaže postane deo komunalinih usluga i da se zaokruži proces. To podrazumeva i da se reši današnji skandalozni položaj ljudi koji rade kao sakupljači sekundarnih sirovina, koji bez ikakavih radnih prava rade i duplo radno vreme dnevno, žive oko 25 godina kraće nego prosečan stanovnik, a čak u nekim gradovima dobijaju i nelegalni status. Umesto da im društvo na neki način uzvrati zahvalnošću za njihov jako važan društveni rad u reciklaži oni dobijaju prekršajne prijave kako kradu otpad i slične besprizorne izmišljotine.

Koje su najveće pretnje čovečnastvu na planeti danas?

Pretnja čovečanstvu danas ako pričamo na globalnom nivou jesu svakako klimatske promene. Međutim meni se čini da postoji jedna perfidnija pretnja od te, a to je da ne promenimo sistem koji nas je doveo do klimatskih promena. Danas imamo veliku dostupnost informacija koje ukazuju istinu o posledicama klimatskih promena. Međutim, sistem je toliko jak da pored dostupnosti informacija (znamo da ne treba da zagađujemo, ne smemo da držimo ljude u robovlasničkom odnosu, da svako ima pravo na lekove, itd.) ljudi ne mogu da promene te “navike” iz različitih strukturnih razloga. Meni je najviše zastrašujuće da te strukturne razloge ne možemo zapravo da promenimo iz milion razloga koje ne možemo ni da pojmimo sada, da je to vrzino kolo u kome ćemo ostati jako dugo. Jedina nam je šansa da borbu protiv kapitalzma udružimo i obavezno usmerimo na ekološku održivost i društvenu jednakost.

Jelena Aleksić