Priroda napretka

37782920384_7f17b88120_hModerna, zapadna civilizacija opsednuta je napretkom. Tehnološki napredak predstavljen je kao rešenje svih današnjih i budućih problema. Uprkos stalnom “napretku” koji se dešavao kroz celu istoriju ljudske vrste, danas se suočavamo sa više problema nego ikada, od ogromne nejednakosti do kompletne destrukcije životne sredine.

ZAŠTO SMO došli do toga da smatramo da je “napredak” uvek dobar? Nacistički tretman Jevreja napredovao je ka njegovom krajnjem razrešenju. I mnogi pojedinačni Jevreji sledili su liniju napretka: uzmi ličnu kartu, preseli se u geto, popni se u vagon, stigni u kamp, radi u kampu, idi u gasnu komoru, budi stavljen u peć, uzdigni se kao dim, padni kao pepeo.

Progonitelj može da napreduje od jednog stepena do drugog, počinjući e-mail porukama, potom nastavljajući telefonskim pozivima, potom preseljenjem u okolinu progonjene osobe, potom odlaženjem na mesta gde će progonjena osoba možda ići, potom dolaženjem u kuću progonjene osobe. Kancer može da napreduje i često to i čini. Zavisnosti, uključujući kulturološke zavisnosti, mogu i često napreduju.

Ne želim da kažem da napredak ne može biti dobar. Prijateljski ili ljubavni odnos može napredovati isto tako kao što može i zlostavljanje — naklonost koju osećate raste vremenom, vodeći u duboku povezanost i zadovoljstvo kako veza sazreva.

U mnogo slučajeva napredak je dobar za neke i loš za ostale. Za počinitelje nacističkog holokausta tehnički napredak koji je omogućio efektivnije načine da se ubije veći broj ljudskih bića bio je “dobar,” ili “koristan,” ili “olakšavajući.” Iz perspektive žrtava ne baš tako dobar. Za počinitelje američkog holokausta razvitak železničkih pruga kako bi se premeštali ljudi i mašine bio je “dobar” i “koristan” i “olakšavajući”. Iz perspektive prvih naroda Dakota, Navajo, Hopi, Modoc, Squamish i drugih ne baš tako dobar. Iz perspektive bizona, prerijskih pasa, sivih vukova, crvenih šuma, daglasovih jela i drugih ne baš tako dobar.

Godine 1970. Lewis Mumford je napisao: “Vodeća premisa zajednička i za tehnologiju i za nauku jeste shvatanje da nema poželjnih ograničenja za uvećanje znanja, materijalnih dobara, ili kontrole nad prirodom; da je kvantitativna produktivnost sama sebi cilj, i da sva sredstva trebaju biti upotrebljena kako bi se proširila ekspanzija.” Mumford je postavio isto pitanje koje mnogi od nas postavljaju, a koje glasi: Zašto bi uopšte kultura činila toliko mnogo ludih, glupih, destruktivnih stvari? Njegov odgovor probija se kroz tipično smeće izobilja: “Željena nagrada ovakve magije nije samo obilje već apsolutna kontrola.” Mumford je znao — kao što svi mi znamo — da nema nade u nastavljanju “na principima koje je postavilo tehnokratsko društvo.” On nije mislio da će promena biti laka, govoreći da će možda biti potreban “sveobuhvatni fatalni šok tretman, blizu katastrofe, kako bi se srušila vladavina hroničnih psihoza civilizovanog čoveka.” On nije bio optimističan: “Čak i takvo zakasnelo buđenje biće čudo.”
Većina ljudi danas se nije probudila iz Kulta Progresa. Čak i sa svetom koji se rastura pred njihovim očima, skoro sve javne ličnosti nastavljaju da pripadaju ovom kultu. Isto važi i za mnoge ličnosti koje nisu javne — za većinu od nas — zato što izgleda da nesumljivo smatramo da će sutrašnji progres doneti više dobrih stvari u naše živote, i da će istovremeno rešiti probleme stvorene jučerašnjim i današnjim progresom (bez da stvori nove probleme, kao što “progres” uvek čini se da čini).

Za one koji imaju koristi od toga progres jeste unapređenje njihovog materijalnog životnog stila na račun onih koje porobljavaju, od kojih kradu ili na drugi način ih eksploatišu. Za sve ostale je gubitak.

Progres. U prostranstvima Pacifičkog okeana ima četrdeset i osam puta više plastike nego fitoplanktona.

Progres. Milion ptica selica pevačica umire svakoga dana zbog nebodera, antena za mobilnu telefoniju, pripitomljenih mačaka i ostalih zamki modernog civilizovanog života.

Progres. Pola miliona dece umire svake godine kao direktan rezultat takozvane otplate duga takozvanih zemalja Trećega sveta (kolonija) takozvanim zemljama Prvoga sveta (zemljama koje su otišle predaleko u svom progresu).

Progres su polarni medvedi koji plivaju stotinama milja do santi leda koje su se istopile, dok konačno ne mogu više da plivaju. Progres je nuklearno oružje, osiromašeni uranijum i “projektili” kojima se upravlja iz kancelarije u Floridi da ubiju ljude u Pakistanu. Progres je sposobnost sve manje i manje ljudi da kontroliše sve više i više ljudi, i da uništi više i više sveta. Progres je Bog. Progres je božanstvo. Progres ubija svet.

Biologičar evolucionista Richard Dawkins je rekao da nauka polaže pravo na istinu na osnovu svoje “spektakularne sposobnosti da na komandu stvara materijalne i energetske skokove kroz obruče”. Antropologista Leslie White je izjavio da “osnovna funkcija kulture” jeste da “priprema i kontroliše energiju.” Sasvim jednostavno, kod ove kulture radi se o porobljavanju svih i svega na šta njeni članovi mogu da stave svoje ruke (ili mašine). Šta je druga reč za navođenje nekoga da skače kroz obruče? Porobljavanje. U ovoj kulturi progres se meri sposobnošću da se porobi, da se kontroliše, i da se to radi sa stalnim povećanjem efikasnosti. Krajnji cilj je da se svi kontrolišu i da se sve kontroliše.

Znam, znam, čujem sada uzvike onih koji pripadaju kultu: “Ako je progres tako loš zašto ga onda svi žele?” Pa, ne žele. Ne-ljudska bića svakako ne. Ali ona se ne računaju. Ona su tu samo zato da ih vi koristite. Mnogi ljudi ne žele progres, takođe. Ili makar nisu želeli dok su još imali nedirnute društvene strukture. To je razlog zašto je toliko mnogo urođeničkih naroda podiglo oružje u odbranu njihovih načina življenja. Često razmišljam o onome što je zapisao Samuel Huntington: “Zapad nije osvojio svet superiornošću svojih ideja ili vrednosti ili religije (u koju su neki pripadnici drugih civilizacija preobraćeni), već svojom superiornošću u primeni organizovanog nasilja. Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu, ne-Zapadnjaci nikada.”

Deo problema je da progres može biti ne samo zavodljiv nego i izazivati zavisnost. Moj kompaktni rečnik definiše glagol zavisiti kao “obavezati se, posvetiti se, privezati se kao sluga, pristalica ili podanik”. U rimskom zakonu, zavisnost je bila “formalno predavanje ili isporuka po nalogu suda. Dakle, predaja ili posvećenost bilo koga gospodaru.” Biti zavistan znači biti rob. Biti rob znači biti zavistan. Heroin prestaje da služi zavisniku i zavisnik počinje da služi heroinu. To isto možemo reći i za progres: ne služi on nama nego pre mi služimo njemu.

Svaka zavisnost ima svoje primamljivosti. Nedavno sam imao duge razgovore sa ljudima koji su koristili dosta kreka. Njihovi opisi efekata droge bili su isti kao i ono što sam čuo od studenata kada sam predavao u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem. Ljudi koji su koristili krek istovetno kažu da krek deluje na njih tako da se osećaju ekstremno dobro, i moćno, i nepobedivo. Njihovi opisi tih stanja čine da krek deluje prilično primamljivo. Na nesreću to stanje ne traje tako dugo, i kada se spustite ne samo da se osećate bedno, nego odmah počinjete da tražite novu dozu.

Teški zavisnici će se možda odreći svega ostalog zarad svoje zavisnosti. Moji studenti su izgubili svoju slobodu, u nekim slučajevima do kraja života. Svoje zavisnosti su mnogi od njih platili svojim porodicama. Pa i posle toga, priličan broj je rekao da i ako stavite stenu ispred njih naći će ipak način da je ispuše. Zavisnost ove kulture od progresa je mnogo dublja od bilo koje individualne hemijske zavisnosti. Mnogo je jača od želje mnogih ljudi za živom planetom.

Progres su topli tuševi (koji traže rudnike, fabrike i energetske infrastrukture). Progres su kompjuteri (koji traže rudnike, fabrike i energetske infrastrukture, a koriste ih mnogo efektivnije oni koji su na vlasti nego mi sami). Progres je internet koji nam omogućava da odmah komuniciramo sa udaljenim voljenim osobama (i koji traži rudnike, fabrike i energetske infrastrukture, i koji koriste mnogo efektivnije oni na vlasti nego mi sami). Progres su supermarketi koji traže industrijsku proizvodnju hrane (što zauzvrat traži rudnike, fabrike i poljoprivredne, hemijske i energetske infrastrukture, a kontrolisano je od strane sve manjeg broja gigantskih korporacija).

Da je svejedno rado bih imao neku svemirsku grejalicu koja bi mi grejala noge da budu vrele. Ali nije svejedno i radije bih imao živu planetu.

Derrick Jensen

Prevela: Aleksandra Žikić

Tekst je orginalno objavljen u Orion magazinu

Fotografija: juggadery