Zadruge kao alati za održivo društvo

6883534659_e2ac30e43e_o

Ukoliko u internet pretraživaču ukucate reč zadruga, dobićete pregršt vesti o tome šta se dešava u popularnom Pinkovom rijalitiju, ko se sa kim potukao i ko je koga ogovarao. Ukoliko skrolujete naniže, nakon vesti iz rijalitija naići ćete na oglase za posao omladinskih zadruga. Ove omladinske zadruge reklamiraju se kao novi model fleksibilnog zaposlenja koji donosi velike uštede poslodavcima. Možda usput naletite i na to kako je u nekadašnjoj zgradi Beogradske zadruge smeštena maketa projekta Beograd na vodi. Ni jedna od ovih stvari na koje ćete naići u svom pretraživanju nije primer zadružnog organizovanja. Tek nakon puno pregledanih stranica, možda naletite i na neki članak koji opisuje osnovne principe organizovanja i načine funkcionisanja neke zadruge.

Šta je zapravo zadrugarstvo

Uprkos tome što je reč zadruga kod nas gotovo isprana od svakog značenja, koncept zadrugarstva i danas i te kako je relevantan. Od kada su nastale u drugoj polovini 19. veka zadruge služe kao mehanizam udruživanja malih i slabijih, da bi barem malo popravili svoje izglede u svetu slobodnog tržišta, gde dominira kapital. Ali sem udruživanja zarad zajedničke dobrobiti osnovni principi zadrugarstva promovišu vrednosti: dobrovoljnosti, demokratičnosti, solidarnosti, jednakog prava upravljanja, obrazovanja, brige o zajednici a od skoro jedana od vrednosti je postala i ekološka održivost.

Sam pojam zadruga odnosi se na tip organizacijske strukture i može se primeniti na različite sektore i nivoe organizovanja. Tri glavna tipa zadruge koje se mogu izdvojiti su: zadruge proizvođača (prvobitno razvijene u Italiji i Francuskoj), zadruge potrošača (prvobitno razvijene u Velikoj Britaniji) i kreditne zadruge (prvobitno razvijene u Nemačkoj).

Kroz istoriju, pa sve do danas zadruge su viđene kao mehanizam organizovanja, da bi se smanjila ekspoatacija radnika i seljaka. Prva zadruga na teritoriji današnje Srbije osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846., samo dve godine nakon osnivanja prve savremene zadruge u Ročdelu u Engleskoj. Te 1846. Štefan Homola evangelistički kapetan osnovao je zajedno sa Slovacima koji su živeli u Bačkom Petrovcu i okolini zemljoraničku kreditnu zadrugu. Rad ove zadruge zasnivao se na dobrovoljnosti i ravnopravnosti muškaraca i žena uz političku i religioznu neutralnost. Nakon ove zadruge ubrzano su nastajale nove zaadruge na sličnim principima i uglavnom su to bile zemljoradničke zadruge. Zadruge su nastajale kao poslednja linija odbrane od zelenaša, koji su dodano pritiskali osiromašene seljake u periodu velike nejednakosti na prelasku u 20ti vek.

Sem svojih svetlih trenutaka, zadruge su prošle i koz mučnu istoriju. Izvrnuti koncept zadrugarstva i zadruga kooptiran je od različitih diktatorskih režima (od Španije pod Frankom, do komunističke Čehoslovačke). Zadružni model je bio često i kritikovan od strane neoliberalnih teoretičar i gušen u mnogim zemljama globalnog Juga. Često se dešavalo da zadruge pod pritiskom tržišta od solidarne organizacije preraste u svojevrsnu kompaniju isključivo profitno orjentisanu.

Nakon drugog svetskog rata i narodno oslobodilačke borbe, zadrugarstvo je u Jugoslaviji funkcionisalo na principima izgradnje socijalističke države. U ovom periodu zadrugarstvo je funkcionisalo na gotovo potpuno netržišnim principima, ubrzo nakon zavrešetaka rata u gotovo svakom selu se otvara zadruga. Zemljoradničke zadruge i kooperacija postaju pratilac razvoja poljoprivredne proizvodnje. U ovom periodu značajno je unapređna zadružna štampa i informisanje, pa na nedeljnom nivou izlazi list Zadruga, uz još nikoliko nedeljnih i mesečnih novina koje su pratile zadrugarstvo i poljoprivrednu proizvodnju. Ovaj period bio je i izuzetno plodotvoran i sa naučnog aspekta, za zadrugarstvo je u ovom periodu jako važan uticaj instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu.

Nakon raspada SFRJ i prelaska iz socijalizma u kapitalizam nastupio je težak period za zadrugarstvo na ovom području. Tokom devedesetih i dvehiljaditih godina, puno zadruga je ugašeno pod izgovorom neprofitabilnosti. Zadrugarstvo je okarakterisano kao prevaziđen koncept koji je zaostavština socijalizma kojeg se treba što pre rešiti. U ovom periodu dolazi i do privatizacije i podaje velikih površina obradive zemlje, usled naglog osiromašenja naročito seoskog stanovništva, koje više nije imalo mehanizme za ravnopravno učešće na tržištu.

Gde je zadrugarstvo danas

U Evropi danas posluje preko 160.000 zadruga i kooperativa, sa preko 120 miliona članova i 5,8 miliona radnika. Uprkos velikom disparitetu između ovih zadruga, gotovo sve poštuju osnovne zadružne principe,, što ih razlikuje od akcionarskih društva i klasičnih preduzeća. Suštinska razlika je u tome da zadruge imaju članove a ne akcionare i da članovi imaju pravo i obavezu da učestvuju u radu zadruge, uz princip jedana osoba jedan glas a dobit se zajednički kontroliše. Istraživanje Cooperatives Europe ukazuje je na to da su se zadruge pokazale daleko otpornijim na posledice ekonomske krize u odnosu na klasična preduzeća pa su u postkriznim godinama 2009. i 2010. imale gotovo za trećinu više zaposlenih nego deceniju ranije.

Može li zadrugarstvo biti alat koji će pomoći Srbiji da prevaziđe podrazvijenost i smanji veliku nezaposlenost, posledicu brojnih privatizacija. Krizna vremena, zahtevaju i krizne mere pa se u poslednjih par godina koncept udruživanja u zadruge sve više aktuelizuje. Čak je i država prepoznala potencijale zadrugarstva pa je ministar zadužen za regionalni razvoj i rad javnih preduzeća Krkobabić najavio značajniju podršku za razvoj zadrugarstva u 2018. Prema rečima ministra za zadrugarstvo je namenjeno 825 miliona dinara i planirano je osnivanje novih 70 zadruga. Nažalost kada se priča o zadrugama donosioci odluka u Srbiji gotovo samo prepoznaju poljoprivredne zadruge, a ulaganja i u ovaj vid zadrugarstva nisu ni blizu dovoljnih. Nema ni pomena drugih vrsta zadrugarstva i kooperativa kao što su: stambene, energetske, socijalne, radničke, etičke banake itd. Za organizovanje u ovakve vidove zadruga ne samo da nema podsticaja, već se birokratizacijom otežava ovakav vid udruživanja.

Zadrugarstvo za održivo društvo

Zadrugarstvo i kooperative ostaju emancipatorski alat koji nam može pomoći u težnji za dostizanjem održivog društva koje zadovoljava potrebe ljudi, u skladu sa prirodom i ograničenim kapacitetima životne sredine. Usled krize stanovanja i trenda deložacija, sve je više zahteva za kooperativno stanovanje, koje bi zadovoljilo potrebe stanovništva za krovom nad glavom. U regionu se polako pojavljuju održive zelene energetske zadruge bazirane na demokratskoj kontroli nad obnovljivim izvorima energije. Dok se usled nedostaka poslova i loših uslova rada zdrugarstvo ispostavlja kao alternativa ekonomiji zasnovanoj na stranim direktnim investicijama, vođenoj isključivo logikom profita.

Da bi se sprečila kooptacija zadrugarstva u postojeći sistem neophodno je unaprediti postojeće zadružne principe. Novi modeli zadružnog organizovanja trebali bi biti bazirani na pravilima vlasničkog udela, tj. da deonice koje su članovi uložili u zadrugu ne mogu preneti na nekog drugog i da se mogu otkupiti samo po prvobitnim cenama koje će ostati fiksirane. Ovim se onemogućava špekulacija deonicama i sprečava se rast radi rasta, a veća je i verovatnoća da će članovi zadruge uzeti u obzir dugoročni benefit zajednice uz ekološku održivost.1

Dok se korporativna privreda zasniva na maksimiziranju dividendi vlasnika i maksimizranju profita korporacije, kod zadruga je prevashodan cilj zadovoljenje potreba i maksimizacija usluge prema članovima zadruge i zajednice. Ukoliko zadruge posluju neprofitabilno, može se isključiti potreba za stalnim ekonomskim rastom, širenjem i akumulacijom kapitala, što je slučaj sa korporacijama.

Direktno demokratska struktura upravljanja, ostavlja prostor svim članovima zadruge za donošenje odluka. U najboljem slučaju zadružna struktura spojila bi potrošače, proizvođače, radnike i druge zadrugare u jednu celinu koja bi se vodila logikom uzajamne solidarnosti i pomoći zarad zadovoljenja potreba. Velika prednost nehijerarhijske demokratske strukture zadruga je i u tome što podstiče učenje, razmenu i eksperimentisanje, zarad postizanja i očuvanja zajedničkog dobra. Lokalni karakter zadruga smanjio bi vreme i resurse potrebne za proizvodnju i transport proizvoda i podstakao upotrebu lokalnih dobara.

Čini se da je došlo krajnje vreme da prva pomisao na zdrugu ne bude jeftini rijaliti, već da se na pomen prvo javlja ideja organizovanja kako bi ovaj sistem učinili egalitarnijim i održivijim.

Predrag Momčilović
Fotografija: Tomislav Mavrovic

Ovaj tekst je urađen u okviru projekta “Zelena ekonomija: kooperativno društvo” Green European Foundation (Evropske zelene fondacije) uz podršku udruženja Sunrise iz Makedonije i U mreži iz Srbije, uz finansijsku podršku Evropskog parlamenta za Green European Foundation.

1 Odrast – Pojmovnik za novu eru, četrdest osmo poglavlje Zadruge, Nadia Johanisova, Ruben Surinach Padilla, Philippa Parry