Kratak omaž Evropskim izborima

3603308033_73ff3cb303_oOd 23. maja građani Evropske unije će imati priliku da iskoriste svoje glasačko pravo, ovaj put za izbor članica/članova Evropskog parlamenta.

 A šta su to tačno Evropski izbori?

Za početak Evropski izbori su skup nacionalnih izbora, na kojima birači u okviru svojih nacionalnih izbornih sistema, među nacionalno registrovanim partijama mogu izabrati svoje predstavnike koji će zastupati njihove interese u Evropskom parlamentu. Gotovo svaki deo prethodnog pasusa ima začkoljicu koja čini ovaj proces još kompleksnijim.

Uređeni isključivo državnim izbornim zakonima, Evropski izbori tako mogu biti održani između 23eg i 26og maja ove godine, mogu imati ili ne kvotu izlaznosti ili cenzus, biti bazirani na proporcionalnom ili nekom drugom glasačkom sistemu. Izabrani članovi/članice parlamenta se po stupanju na dužnost grupišu u političke/zastupničke klubove iliti parlamentarne grupe, bazirane na ideološkoj osnovi politike koju planiraju da zastupaju, prevazilazeći granice nacionalnih država.

Broj mandata u Evropskom parlamentu je proporcionalan matematičkoj formuli koja se oslanja na broj stanovnika, površinu, itd. Ali u ovom interesantnom vremenu u kome živimo ni to nije tako lako. Trenutno parlament ima 751 poslanika, od kojih 72 dolaze iz Velike Britanije. Posle Breksita, ta mesta su planirana da budu delom raspoređena drugim zemljama (koje su izgubile mandate po ulasku Hrvatske u Evropsku Uniju) i delom iskorišćena za smanjenje aparatusa. Međutim, kako breksit evo samo što nije ali nikako da se desi, još uvek postoji mogućnost da će se izbori ipak održati i ove godine u Velikoj Britaniji, a onda po breksitu ta mesta naknadno biti raspoređena po planu. A možda i neće, u zavisnosti od toga šta institucije na ostrvu i u Briselu odluče.

Međutim interesantnije pitanje od broja mandata u parlamentu su većine. Naime kao pan-evropska (pan-evropsko-unijska) institucija Evropski parlament generalno prati ideju saradnje i donošenja odluka i regulative što većom većinom. Osim kad ne J. Upravo takav sistem rada omogućio je Zelenoj frakciji da bude jedna od najuspešnijih grupa u proteklom mandatu, radeći marljivo i efikasno na osiguravanju većina za svoje inicijative. Vladajuća većina bila je tkz. Velika koalicija između Konzervativaca (EPP) i Socijal-demokrata (S&D), koja je u svojim rukama imala 410 od pomenutih 751 mandata.

Šta će biti s kućom?

Pomenute razlike u izbornim sistemima, kao i relativno mala izlaznost (ili makar manja u odnosu na nacionalne/lokalne izbore) čine predikcije dosta nezahvalnim i još uvek ne u potpunosti pouzdanim. Ali neki trendovi mogu da se isprate.

Velika koalicija će izgubiti mnogo mandata, gde mnogo znači ono što im je trenutno dovoljno za većinu. Konzervativcima (EPP) i Socijal-Demokratama se predviđa gubitak po oko +- 35 mandata. Iako nijedna od ovih partija ne bi pristala da bude u zajedničkom računu, posebno ne tokom kampanje, to je ono što najviše bode oči svima ostalima. Ove dve partije će imati oko 330 of 705 mandata, što znači da će im trebati još minimum jedna partija da oforme većinu.

Čisto pregleda radi predviđanja daju Liberalima (ALDE) 60+, Zelenima (Greens/EFA) oko 50, Levici (GUE) oko 50. Na ne tako progresivnoj strani spektara Konzervativci i reformisti (ECR) imaju 50+, Blaga desnica (EFDD) 30, Ultra desnica (ENF) 60+. Dodatnih individualnih članova koji se ne priključuju nijednoj  parlamentarnoj grupi za sad se predviđa oko 60-.

Iako rekoh da su brojevi nepouzdani, veličinu grupa manje više možemo da utvrdimo. Ono što ne možemo jeste politika koja će se izroditi iz toga. Naime ni Konzervativci ni Socijal-demokrate ne žele da oforme većinu sa strankama na krajnjoj desnici. To znači da će se većina tražiti na centralnom i/ili levom delu spektra.

U zavisnosti od toga kako Liberalni prođu na izborima, postoji mala šansa da brojevi uspeju da zatvore većinsku jednačinu. To bi bila politika za videti, jer su sve tri stranke optužene za status quo poziciju, koja bi se samo još više utemeljila ukoliko bi se morao tražiti konsenzus među svim partnerima za svako glasanje. Utoliko značaj grupa od po 50tak mandata postaje veći jer bi priključenjem neke od njih ovoj većini smanjio se pritisak na tvrd konsenzus u brojčanom smislu a postalo lakše voditi javnu politiku pored parlamentarnog rada u političkom smislu. Koja grupa od 50tak mandata uđe u većinu manje više može odrediti boju narednog mandata Evropskog parlamenta.

To nam govori puno stvari, ali ja bi se ovde, fokusirala na dve.

Pod jedan nema mesta iminentnoj panici da će ultra desnici osvojiti Evropski parlament. Činjenica da ovakve partije postoje, pronalaze podršku među građanima i imaju zastupnike u institucijama je strašna sama po sebi. Ali u slučaju evropskog parlamenta 2019 – 2024 evidentno je da ove stranke neće imati mogućnost da oforme većinu, kao ni da previse utiču na ishod glasanja u domenu rada Evropskog parlamenta.

Pod dva ovakva situacija dopušta i scenario u kome Zeleni igraju bitnu ulogu u pregovaranju ka novoj većini. Kao što smo se dotakli toga malo pre, strategija Zelene grupe je bila da postigne što više rezultata pregovorima, bez direktnih konfrontacija sa potencijalnim partnerima i bez pregovara sa apsolutno ne prihvatljivim partnerima. U tom duhu očekuje se da će Zeleni posle izbora sesti za pregovarački sto sa Konzervativcima, Socijal-demokratama, Liberalima, Levicom (svima njima, nekim od njih, samo nekima od njih, ostaje da se vidi).

Ono što zasigurno znamo jeste da je izborni program Zelenih na Evropskom nivou jasno zacrtao svoj program, koji je ujedno i ideološki minimum, i akcioni plan, koji će poslužiti kao materijal za pregovore. Prioritete Zelenih možete pronaći ovde, a trenutno su Zelene partije širom Evropske unije u kampanju kako bi ubedile glasače da izađu na izbore, podrže te prioritete i daju vetar u leđa vodećim kandidatima za Evropsku komisiju.

Uh šta je sad to???

U teoriji, predsednik Evropske komisije (najbliže premijeru Evropske unije što smo do sada došli) bira se iz redova vodećih kandidata (Leading candidate/Spitzenkandidaten/SPIKA). Svaka partija na evropskom nivou imala je mogućnost da izabere svog kandidata i da je/ga nominuje za predsednika Komisije. Po izborima, Evropski parlament bi izglasao svog favorite, koji bi dobio mandate da nominuje Komesare. Naravno kako je Evropska demokratija u projekat u razvoju, tako i ovaj proces ima svoje začkoljice, jer Komesare u realnosti nominuju države same. Ipak predsednik Evropske komisije ima dosta ingerencija, s obzirom da ima pravo da odredi strukturu Komisije, dok Evropski parlament ipak mora da potvrdi svakog Komesara ponaosob posle  javnih saslušanja.

Dakle u ideji. Ta ideja je u prošlom mandate dobila krila, kada je Žan Pol Junker izabran za predsednika Komisije, kao vodeći kandidat Konzervativaca koji jesu osvojili najviše mandata. Martin Šulc, vodeći kandidat Sociajl-demokrata postao je predsednik Evropskog parlamenta. Ali uzdrmana većina velike koalicije, dovela je do toga da i ovaj proces podlegne spekulisanju. Proces se uredno održava po planu, debate, intervjui, ture po gradovima Evropske unije se dešavaju. Ali uporedo se dešavaju i diskusije koje predvajaju i alternativni scenario u kome se za predsednika komisije imenuje Mihael Barnije, trenutni glavni pregovarač Evropske Unije u procesu Breksita, koji se nekako potkrao pod kožu pre nego vodeći kandidati Manfred Veber (EPP) ili Franc Timermans (S&D) koji su slovili za glavne favorite. Kao novina je i Vodeći tim, konstrukcija koju su Liberalni organizovali kako bi uporedo promovisali 7 kandidata, bez jasnog izjašnjavanja ko bi bio njihov kandidat za predsednika komisije. Zeleni su i prošlog i ovog puta nastupili sa dva kandidata, deleći poziciju između polova u tradicionalno prisutnom dualnom vođstvu. Ipak u većini intervjua oba kandidata su se izjasnila da je vreme da Evropska komisija dobije ženu na čelu. U poređenju sa prošlim izborima, kada su jedino Zeleni imali kandidatkinju na sceni, ove izbore ipak krasi malo bolji skor na skali ravnopravnosti jer su žene izborile svoje mesto i u AlDE timu, i među vodećim kandidatima Levice.

I šta sad?

Valja pratiti Evropske izbore. Osim što se možda pojave kao pitanja na Slagalici, Evropski izbori otvoriće novo poglavlje evropske demokratije. Proces federalizacije Evropske unije se može u isto vreme videti i kao nemoguća misija, i kao tiha voda breg roni proces, i kao dva koraka napred, jedan nazad. Ali ono što je Breksit pokazao svima jeste da stvari nisu date za gotovo i da se demokratija može i mora graditi.

Evidentno je da će se na dnevnom redu dolazećeg Evropskog parlamenta naći neki od portfolija koji će odrediti kuda ide evropska klimatska i energetska politika, multilateralna trgovina, poljoprivreda i snabdevanje hranom kao i kakvom hranom, pitanje proširenja I dr.

Ti parlamentarci će biti oni koje ćemo zvati da uputimo amandmane na pristupne izveštaje, da podignemo svest o besvesnom uništavanju urbane ili prirodne lepote i nasleđa, kao i da osudimo ovaj ili onaj napad na jednakost i prava. Ti parlamentarci će biti ti koje ćemo kritikovati što ih se previse ili premalo tičemo.

Stoga, možda zvuči šašavo (ali od kad čitam o njima, mene glava uopšte ne boli) ali nije na odmet raspitati se, proučiti, shvatiti ili samo biti dovoljno opremljen činjenicama da budeš pametan u društvu.

Vesna Jusup

Fotografija: European Parliament