Radim za ekološki pokret i nije me briga da li reciklirate

3745993648_aecf6d2a14_kPrestanite da se opsedate svojim ekološkim „grehovima“. Umesto toga, borite se protiv industrije nafte i gasa.

Na rođendanskoj sam večeri svog prijatelja kada kreće dobro poznat razgovor. Predstavim se čoveku sa svoje leve strane, kažem mu da radim u oblasti zaštite životne sredine, kada mu se lice zaledi u užasu. Stisak ruku nam popušta.

Mrzećeš me…“ mrmlja zamršeno, glasom jedva čujnim preko zveckanja escajga.

Znala sam šta dolazi. Zasuo me je listom svojih neekoloških postupaka od tog dana: naručio je ručak koji je dostavljen u plastičnim posudama, jeo je meso i upravo se spremao da ga naruči ponovo; čak je i došao taksijem na ovu žurku.

Mogla sam da čujem sramotu u njegovom glasu. Uverila sam ga da ga ne mrzim, ali da mrzim industriju koja i njega i sve nas stavlja u istu vreću. Tada je ispravio klonula ramena i pogledi su nam se sreli. „Da, jer više nema nikakvog smisla pokušavati spasiti planetu, zar ne?“

Stomak mi se okrenuo.

Nažalost, često nailazim na ovakve reakcije. Dovoljna je jedna reč o mojih pet godina u Savetu za zaštitu prirodnih resursa ili, uopšte, o mom radu u pokretu koji se zalaže za klimatsku pravdu i bivam bombardovana pobožnim priznanjima o ekološkim gresima ili nihilističkim dizanjem ruku. Jedna krajnost ili druga.

I razumem zašto. Naučnici nas decenijama upozoravaju da ljudi prouzrokuju opasne i potencijalno nepovratne promene klime; u suštini pečemo našu planetu i sebe same ugljen dioksidom. Izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) iz 2018, upozorio nas je da imamo okvirno još oko 12 (sada 11) godina da preduzmemo ogromne korake koji bi mogli zaustaviti najgore uticaje klimatskih promena.

Nekada davno, možda nam je i trebalo dobro poznavanje nauke da bismo razumeli klimatske promene, ali sada sve što treba da uradimo jeste da pogledamo naslove u dnevnim novinama – ili napolju kroz prozor. Od Logorske vatre, devastirajućeg šumskog požara u Kaliforniji, čijem je širenju doprinelo suvo i toplo vreme, do uragana Majkl, oluje koja se pojačala usled povišenih temperatura mora, klimatske promene su već ovde.

Ne krivim nikoga ko želi oprost. Čak mogu da razumem i odustajanje, koje je i samo neka vrsta oprosta. Ali ispod svega toga leži daleko podmuklija sila. To je narativ koji istovremeno pokreće i opstruiše diskusije o klimatskim promena prethodnih nekoliko decenija. Govori nam da bi klimatske promene mogle biti rešene ako bismo svi samo manje naručivali hranu za poneti, koristili manje plastičnih kesa, isključivali svetlo, sadili drveće ili vozili električni automobil. Govori nam da ako ovakva prilagođavanja ne mogu da učine ništa, u čemu je onda smisao?

Verovanje da bi ovaj veliki, egzistencijalni problem, mogao biti rešen ako bismo samo svi promenili svoje potrošačke navike, nije samo bezobrazno; opasno je. Pretvara brigu o životnoj sredini u lični izbor definisan grehovima i vrlinama, osuđujući sve one koje koji ne mogu ili ne žele da prihvate ovakav moral. Kada uzmete u obzir da je isti IPCC izveštaj naglasio da najveći deo emisija gasova sa efektom staklene bašte dolazi od šačice korporacija – potpomognutih i podržanih od strane najmoćnijih svetskih vlada, uključujući i SAD – radi se o svaljivanju krivice na žrtve, prosto i jednostavno.

Kada ljudi dođu da mi ispovede svoje zelene grehe, kao da sam nekakva eko-časna sestra, poželim da im kažem da osećaju krivicu zbog zločina koje čine gasna i naftna industrija. Da je težina naše bolesne planete prevelika za bilo kog pojedinca da je ponese na svojim leđima. I da ta krivica, utabava put apatiji, koja bi zaista mogla da zapečati naš kraj.

Ali to ne znači da ne treba da uradimo ništa. Klimatske promene su ogroman i komplikovan problem, i to znači da su i rešenja takođe komplikovana. Moramo da napustimo ideju da se radi o našim individualnim greškama i preuzmemo zajedničku odgovornost za upiranje prstom u istinske krivce. Drugim rečima, moramo postati mnoštvo Davida protiv jednog velikog, lošeg Golijata.

Zelenija od tebe

Kada govorimo o klimatskim promenama, gotovo nikada ne posmatramo celu sliku. O posledicama uglavnom govorimo na skali koja je toliko široka da je nemoguće razumeti: rast nivoa mora, topljenje ledenih kapa, povećanje kiselosti okeana. Kao u nekom perverznom magičnom triku, postaje istovremeno atmosferično i vrlo daleko. Svugde i nigde.

Ali kada govorimo o uzrocima, razgovor se odjednom spušta u središte nas samih. Nakon izveštaja IPCC iz 2018, internet su preplavile priča za pričom, za pričom o tome „šta možete da uradite u vezi sa klimatskim promenama“. Zamenite sijalice. Koristite cegere. Smanjite upotrebu mesa.

Ako su sva rešenja u našim rukama, onda ni krivica ne može da bude nigde drugde do pred našim nogama. I kuda sve to vodi?

Populaciji opsednutoj osećajem sramote toliko jakim da može jedva da razmišlja o klimatskim promenama, a kamoli da se bori protiv njih.

Ovde kreće svaljivanje krivice na žrtve. Naša kultura prečesto izjednačava zaštitu životne sredine sa ličnim potrošačkim navikama. Da bismo bili “dobri”, moramo preći na stopostotnu upotrebu solarne energije, svuda se voziti apcikliranim biciklom, prestati da letimo i hraniti se veganski. Moramo živeti zero-waste život, nikad ne koristiti Amazon Prime i tako dalje, i tako dalje. Ovu poruku čujem svuda: u levim i desnim medijima i unutar pokreta za zaštitu životne sredine. Koristi se čak i na sudovima i od same industrije fosilnih goriva prilikom odbrane u sudskim sporovima. Zapravo, kompanije preusmeravaju narativ o zaštiti životne sredine ka svaljivanju krivice na potrošače još od vazda problematične reklamne kampanje sa “plačućim Indijancem” iz sedamdesetih. Čujem to od strane svojih prijatelja i porodice, stranaca na ulici i nasumičnih ljudi na času joge.

I sve ovo podiže cenu priključivanja klimatskom pokretu na užasno visok nivo, često isključujući pripadnike rasnih manjina i druge marginalizovane grupe.

Dok smo zaokupljeni testiranjem međusobne čistote, puštamo vlade i velike kompanije – tvorce pomenutih katastrofa – da prođu nekažnjeno. Ovaj prekomerni fokus na individualne akcije okrivljuje ljude za njihove svakodnevne aktivnosti, za stvari koje jedva da mogu da izbegnu usled toga što je sistem u kome su rođeni zavisan od fosilnih goriva. Štaviše, 75% energetskog sistema SAD snabdeva se fosilnim gorivima.

Ukoliko želimo da funkcionišemo u društvu, nemamo izbora do da budemo deo takvog sistema. Osuđivati nas za to, znači kriviti nas zbog same činjenice da postojimo.

Poznati istraživač sramote Brene Braun opisuje sramotu kao “intenzivno bolno osećanje ili iskustvo verovanja u to da je nešto u vezi sa nama pogrešno i da usled toga nismo vredni ljubavi ili pripadanja.” Ovo ne treba mešati sa krivicom, koja zapravo može da bude korisna jer naše ponašanje suprotstavlja našim vrednostima i čini da osećamo psihološku nelagodu. Sram nam, s druge strane, govori da smo loši ljudi, bez šansi za iskupljenje. Parališe nas.

Kao što je Jesenija Fjuns, novinarka portala Earther, napisala: “Odbijam da verujem da ljude treba osuđivati za to što žive u svetu koji smo izgradili.”

Akcije potrošača nisu dovoljne

Pa šta onda zapravo možemo da uradimo po pitanju klimatskih promena? Da budem kristalno jasna: ja ne zagovaram dizanje ruku. Najgora stvar koju možete da uradite u vezi sa klimatskim promenama je da ne uradite ništa. Klimatske promene su ogroman problem i da bismo se suočili s njima, moramo biti voljni da podnesemo i lične žrtve. Imamo odgovornost ne samo prema budućim generacijama već i jednih prema drugima – ovde i sada.

Dalje, uzevši u obzir ogromni doprinos SAD globalnom zagrevanju, imamo moralnu obavezu da smanjimo svoje ekološke otiske. SAD su druge u svetu kada su u pitanju štetne emisije, i tek nedavno su, zapravo, spale s prvog mesta na listi. A, naš istorijski doprinos je još užasniji. SAD su odgovorne za više od trećine ukupnog zagađenja ugljenikom koje je do danas zagrejalo planetu – više od bilo koje druge nacije.

Uzevši u obzir naše ogromne ekološke otiske, lični potrošački izbori Amerikanaca su među najuticajnijim u svetu. Dakle, kada mi, Amerikanci, kažemo da su naše individualne aktivnosti previše besmislene da bi imale ikakav uticaj, dok ljudi umiru od ciklona Idaj u Mozambiku, zemlji čije su emisije ugljenika gotovo beznačajne spram naših, to je moralno posrnuće najvišeg reda.

Istovremeno, što smo usredsređeniji na individualne aktivnosti i zanemarujemo sistemsku promenu, to više kao da metemo lišće po verovitom danu. Tako da, iako individualne aktivnosti mogu biti značajan početni korak, isto tako postoji opasnost da budu i poslednji.

Moramo proširiti definiciju ličnih akcija van toga šta kupujemo ili koristimo. Počnite sa menjanjem sijalica, ali nemojte tu i da se zaustavite. Učestvovanje u klimatskom štrajku ili odlazak na miting su takođe lične akcije. Organizovanje komšija da zajedno tužite elektranu koja truje zajednicu je takođe lična akcija.

Glasanje je lična akcija. Kada birate kandidate, istražite njihove ekološke politike. Ukoliko one nisu dovoljno jake, zahtevajte bolje. Kada dođu na vlast, podsećajte ih na njihove odgovornosti i obećanja. A, ukoliko to ne uspe, kandidujte se i sami na izborima – to je još jedna lična akcija.

Uzmite svoje lične akcije i uvećajte ih do nečeg bitnijeg od toga u čemu nosite namirnice.

Nije me briga

Evo moje ispovesti: nije me briga koliko ste zeleni. Želim vas u pokretu za klimatsku pravdu.

Nije me briga koliko ste dugo u diskusijama o klimi, 10 godina ili 10 sekundi. Nije me briga koliko statistika možete izrecitovati. Nije mi potrebno da vam je sve na solarni pogon da biste se bavili zaštitom životne sredine. Nije mi potrebno da budete veći vegani nego što jeste ili veći vegani od mene, u tu svrhu. Nije me briga da li jedete hamburgere ovog trenutka.

Nije me briga, čak ni ako radite na naftnoj platformi. U nekim delovima ove zemlje, to su jedini poslovi kojima se može prehraniti porodica. I ne krivim radnike za to. Krivim njihove poslodavce. Krivim industriju koja nas sve guši i vladu koja im to dopušta.

Sve što mi treba od vas je da želite budućnost u kojoj je život moguć. Ovo je vaša planeta i niko ne može da se bori za nju kao što to možete vi. Niko je ne može zaštititi kao što vi možete.

Imamo 11 godina – ne da započnemo, već da završimo spasavanje planete.

Nisam ovde da vas oslobodim krivice. Nisam ovde da odustanem od vas. Ovde sam da se borim zajedno sa vama.

Mary Annaïse Heglar je esejistkinja koja piše o klimatskoj pravdi i direktorka izdavaštva u Savetu za zaštitu prirodnih resursa u Njujorku. Potražite je na Tviteru ili Mediumu.

Prevod: Nikoleta Petković

Fotografija: Jonathan McIntosh

Oginalana tekst je objavljen na portalu Vox