Beograd između zelenog i sivog grada

DSC_02791

Ideja da Beograd podnese kandidaturu za zelenu prestonicu Evrope došla je nakon što je gradonačelnika Zoran Radojčić prošle godine posetio Ljubljanu. Ljubljana je 2016. godine ponela ovu titulu koju Evropska komisija dodeljuje od 2010. godine gradovima koji prednjače u zaštiti i brizi prema okolini.

Koliko je Beograd daleko od toga da od sivog grada kako ga često opisuju postane zelena prestonica? Kako gradske politike utiču na narušavanje i očuvanje životne sredine? Koji su glavni problemi vezani za stanje životne sredine u Beogradu? Proverićemo kroz analizu osnovnih medijuma životne sredine vode, vazduha i zemljišta.

Voda

Kada danas u Srbiji pomenete problem voda prva asocijacija su male i mini hidroelektrane koje uništavaju reke i potoke od Stare planine, preko Kopaonika sve do Tare. Ovaj agresivni način dobijanja male količine električne energije zahteva stavljanje reke u cev dok biljne i životinjske vrste kao i zajednice koje žive pored reke ostaju bez dovoljne količine vode od koje zavisi njihov opstanak. Kako se pejzaži menjaju i od ruralnih krajeva prelazimo u urbane problemi vezani za vodu se menjaju ali nikako ne nestaju.

Zagađene reka, gubici vode pri vodosnabdevanju, nepostojanje kanalizacije i fabrika za preradu otpadnih voda samo su neki od problema sa kojima se građani svakodnevno suočavaju. Beograd nije izuzetak, već kao glavni grad zapravo prednjači u mnogim od ovih kategorija.

Beograd je jedini glavni grad u Evropi koji nema prečistač otpadnih voda, već većina otpadne vode direktno završava u Savu i Dunav. Nepostojanje postrojenja za preradu otpadnih voda jedna je od najvećih boljki Beograda i cele Srbije, gde je tek manje od 10% stanovništva obuhvaćeno nekim stepenom prečišćavanja voda. Prečišćavanje voda često se pominje i kao najskuplji deo Poglavlja 27 (zaštita životne sredine) u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom, gde se preradi oko 80% otpadnih voda.

Da bi preradili otpadne vode neophodno je da ih prvo skupimo, a i ovo je problem u određenim delovima grada. Beograd još uvek nije u potpunosti pokriven kanalizacionom mrežom. Nakon drugog svetskog rata u periodu modernizacije izgrađena je gotovo sva vodovodna i kanalizaciona infrastruktura i puno ljudi je zadovoljilo svoje osnovne potrebe za čistom i pitkom vodom i kanalizacijom za odvod otpadne vode. Tokom devedesetih staje se sa ulaganjima u ovom sektoru a situacija se ne popravlja ni posle dvehiljadite godine. Uprkos predizbornim obećanjima političara mnoga periferna naselja još uvek čekaju kanalizaciju, a posebno je ovaj problem izražen na levoj obali Dunava gde je pokrivenost kanalizacionom mrežom najniža.

Jedno od prvih pitanja koje postavljaju stranci kada su u Beogradu je i to da li je voda iz česme dobra za piće? Vodu iz česme možete slobodno da pijete i čak je preporučljivo da nju koristite a ne flaširanu vodu. Razlog toga nije samo to što kupovinom flaširane vode pomažete korporacijama koje su privatizovale izvorišta vode, i pravite dodatni otpad u vidu plastike koja se slabo reciklira, već se kvalitet vode iz javnog vodovoda češće kontroliše što znači da ste sigurniji u kvalitet te vode nego one iz plastične boce.

Dobar kvalitet vode iz javnog vodovoda mogao bi u budućnosti da bude narušen projektima koji se planiraju a prema kojima bi neposredno pored vodoizvorišnog pojasa bio izgrađen novi deo grada ili planom novog nacionalnog stadiona koji bi bio pored vodoizvorišne zone sa druge strane reke. Dok su ovi projekti još uvek u najavi problem u poslednjih desetak godina predstavlja izgradnja stambenih objekata u pojasu od Novog Beograda do Ostružničkog mosta. Ovi nelegalni objekti izgrađeni na samoj reci predstavljaju pretnju ostvarivanja vodosnabdevanja grada.

Vazduh

Stanovnici Beograda uprkos nelagodnosti zbog hladnog vetra, najlakše dišu kada duva košava. Ovaj vetar koji dolazi sa Karpata i koji duva najčešće tokom jeseni i zime odnosi sa sobom zagađen vazduh i čisti grad barem na par dana. Tokom vetrovitih dana kvalitet vazduha je značajno bolji i zahvaljujući ovoj prirodnoj ventilaciji Beograd uspeva ponekad da prodiše.

Zima je u Beogradu period najvećeg zagađenja vazduha. Početkom 2019. godine medijima su se proširile vesti da je Beograd najzagađeniji grad na svetu. Direktor Agencije za zaštitu životne sredine je to dematnovao uz odgovor da ti podaci nisu tači. Podaci za početak i jesu glavni problem, jer u nacionalnoj mreži mernih stanica procenat pouzdanih podataka stalno opada. U 2011. godini imali smo 94% validnih podataka, da bi u 2017. godina ova vrednost opala na svega 22%. Uprkos manjku podataka svi izveštaji pokazuju da se u Beogradu tokom zime često prekoračuju vrednosti zagađivača.

Problem lošeg kvaliteta vazduha nije skorašnji problem, ali su se uzroci zagađenja vazduha u međuvremenu promenili. Nekada je glavni uzročnik lošeg kvaliteta vazduha bila industrijska proizvodnja, a naročito fabrike srasle u gradsko tkivo, koje su se nalazile u blizini stambenih objekta. Kako industrije “zahvaljujući” procesu privatizacije gotovo da više nema, danas su posredi drugi izvori zagađenja vazduha. Glavni uzročnici zagađenja vazduha u gradovima danas su saobraćaj, zatim nekontrolisana gradnja, individualna ložišta, a pre svega energetsko siromaštvo koje pogađa sve više ljudi.

Da bi Beograd prodisao neophodna su ulaganja u bolji javni prevoz i smanjenje broja individualnih vozila na ulicama. Sadnja drveća uvek pomaže, a pomaže i pametna urbanizacija kojom bi se ostavilo više prostora za provetravanje grada. Ipak da bi se rešio problem zagađenja potrebno je ući u srž problema siromaštva koje primorava ljude da koriste neefikasna goriva i peći kao i da imaju energetski neefikasne objekte. Samo rešavanjem pitanja siromaštva može da se reši i pitanje zagađenja vazduha jer svi žele da stalno dišu čist vazduh a ne da čekaju košavu.

Zemljište

U prirodi su voda, vazduh i zemljište najuže povezani, materija i energija kruži kroz ove medijume životne sredine. Ovo praktično znači da se zagađenje vode ili vazduha odražava i na kvalitet zemljišta i obrnuto. Ova povezanost se nastavlja i u gradovima uprkos tome što je zemljište izolovano slojem asfalta i betona. Upravo ova betonska opna tako karakteristična za gradove stvara najviše problema i višestruko menja životnu sredinu u Beogradu.

Betonom se zemljište odvaja od svoje prirodne vegetacijske pokrivke i stvaraju se betonske pustinje. A zašto se to radi? Da bi se proširile ulice i napravili novi parkinzi za automobile, samo toko 2017. godine u Beogradu je registrovano novih 50.000 automobila i taj trend se nastavlja. Na nekadašnjim zelenim površinama niču novi parkinzi, šoping molovi, zgrade ili kojekakvi drugi besmisleni projekti.

Zelene površine naručito su na udaru u centralnim delovima grada gde uvek nedostoje prostora za izgradnju i gde je cena svega najveća. Kako se udaljavate od centra grada sve je više mogućnosti da vidite nešto drugo sem asfalta i betona i da uživate u parkovima i šumama Beograda. Povoljna mikroklima, i prostor da se fizički i psihički odmore privlači sve više stanovnika Beograda u Košutnjak, Zvezdarsku šumu, Miljakovačku šumu, Adu Ciganliju, Lido itd.

Kako do zelenog grada?

Nije neophodno da Beograd postane zelena prestonica Evrope ali je apsolutno neophodno da Beograd postane zeleniji i manje zagađen. A grad može lako da postane zeleniji uz odgovarajuće javne politike koje će biti bazirane na održivosti i zadovoljenju potreba građana a ne samo u besomučnoj trci za profitom koji iza sebe ostavlja pustoš.

Stara kineska poslovica kaže da je najbolje vreme da posadite drvo bilo pre 20 godina, a da je drugo najbolje vreme sada. Slično je i sa politikama zaštite životne sredine najbitnije je što pre krenuti u njihovu implementaciju i održati kontinuitet. Primer nekonzistentnog sprovođenja neke politike je reciklaža u Beogradu. Sa dolaskom svake nove vlasti sistem se menjao, građani nisu učestvovali u donošenju odluka a nisu ni imali vremena da se naviknu na promene, pa je Beograd ostao na niskom nivou kada je u pitanju sortiranje otpada. Najveću ulogu u celom sistemu prikupljanja sekudarnih sirovina imaju zapravo Romi, čiji rad ostaje nepriznat, uz minimalnu zaradu i uslove koji su totalno nehigijenski.

Prakse koje su bile u prošlosti dobre treba negovati a ne odbacivati ih kao zastarele. Beograd je uvek bio grad orjentisan na javni prevoz, uprkos padu broja putnika u proteklim decenijama i dalje u Beogradu javni prevoz koristi 47.9% građana što je impresivna brojka i za mnoge razvijenije gradove. Ova brojka mogla bi da bude i veća uz bolju organizaciju i ulaganja u javni prevoz, koja bi pratila i širenje biciklističke infrastrukture i time značajno smanjila broj automobila na ulicama.

Beograd kao zeleni grad bi privukao i daleko više turista nego bilo kakve gondole, šoping molovi, jarboli i drugi nakaradni projekti. Jer i turistima i lokalnim stanovnicima je potreban grad koji zadovoljava potrebe ljudi a koji je u skladu sa prirodom.

Ovaj grad je nekad

bacao svetla daleko

ovaj grad je mogao (može) bolje.

Ekatarina Velika

Predrag Momčilović

Foto: Predrag Momčilović