Proizvodnja hrane – od zajedničkih dobara do monopola korporacija i industrijske poljoprivrede

DSC_0187-1536x1024Ograđivanje zemljišta i uništavanje zajedničkih dobara bili su preduslov za prvobitnu akumulaciju kapitala i razvoj kapitalizma.

Svojinski odnosi, koji su se pre toga razlikovali, su morali da budu promenjeni kako bi se slobodno tržište proširilo. Zajednički pašnjaci u Engleskoj, a kasnije i svuda u svetu morali su da budu ograđeni i pretvoreni u privatne posede. Time se, između ostalog, ukida nezavisna društvena reprodukcija klase poljoprivrednih radnika. Akumulacija se nije mogla desiti bez uništenja zajedničkih dobara. Donosi se na stotine zakona koji direktno uništavaju i zabranjuju zajedničku svojinu i samoorganizovanje: prvi Marksov tekst, između ostalog, bio je o zabrani krađe drveta u Nemačkoj Šleziji. Jer, akumulacija – ne gomilanje „blaga“, niti „štednja“, nego profitiranje na osnovu rada, ponovno investiranje u sredstva za proizvodnju i njena ekspanzija – nije bila moguća dokle god su zajednički pašnjaci i zajednička svojina bili dominantni oblici svojine na Britanskom ostrvu (Matković, 2018). Od ukupno ¼ površine Engleske i Velsa početkom 1688. godine koje je bilo u zajedničkom vlasništvu (Linebaugh, 2010) do svega 3% zemljišta krajem dvadesetog veka, zajednička svojina je prošla, ne slučajno, kroz dugotrajan proces vlastite transformacije. Transformacija zemljišta iz zajedničkog u privatno dobro, istovremeno sa drugim procesima, vodila je pogoršanju položaja ljudi koji su to zemljište obrađivali i pretvaranju seljaka u eksploatisane najamne radnike prinuđene da prodaju svoj rad zemljoposedniku koji posluje na tržištu sa ciljem maksimizacije sopstvenog profita.

Ovakvi istorijski procesi doveli su do otuđenja ljudi od procesa proizvodnje hrane i do akumulacije velikih zemljišnih površina u rukama malog broja najbogatijih ljudi i korporacija. Industrijska poljoprivreda, koja se masovno pojavljuje u drugoj polovini dvadesetog veka, dodatno je dala prednost onima koji poseduju kapital, dok je u neravnopravni položaj stavila male proizvođače hrane koji sve teže opstaju u tržišnoj trci sa multinacionalnim kompanijama, koje gotovo da imaju monopol nad semenom i agrohemikalijama.

Šest multinacionalnih kompanija: Monsanto, DuPont, Syngent, Bayer, Dow i BASF u jednom trenutku kontrolisalo je 75% patenata na biljne sorte, 60% komercijalnog tržišta semena i 76% tržišta agrohemijskih inputa (ETC Group, 2013). Proces monopolizacije dodatno je ubrzan poslednjih par godina- Bayer je 2018. godine preuzeo Monsanto za 66 milijardi dolara, Dow Chemical i DuPont spojili su se u kompaniju vrednu 130 milijardi dolara, dok je Syngenta preuzeta od strane ChemChina za 43 milijarde dolara. Ovi procesi pokazuju kako se broj aktera na „slobodnom tržištu“ semena smanjuje. Na celokupnom svetskom tržištu su ostala samo četiri igrača, od čega su dva veća i dva nešto manja. Svako novo spajanje dovodilo je do povećanja cene semena, pa je tako u Americi od kasnih 80-ih godina do danas cena kese GM semena soje porasla sa 8 na 60 dolara.

Industrijska poljoprivreda značajan je zagađivač životne sredine, ona doprinosi uništavanju i zagađenju zemljišta, te zagađuje vodu i atmosferu. Kako se prilikom proizvodnje hrane na industrijski način koristi velika količina agrohemikalija dolazi do zagađenja zemljišta i poremećaja osnovnih ciklusa u razmeni organskih i neorganskih materija u zemljištu. Regulacija ovih poremećaja zahteva dodatno mešanje čoveka i upotrebu dodatnih hemikalija, što vodi u krug sve dok zemljište ne bude toliko iscrpljeno da postaje neupotrebljivo. Polja monokultura koja nastaju usled industrijske obrade zemljišta doprinose povećanju erozije zemljišta, pa se svake godine gube velike količine obradivog zemljišta koje je neobnovljivi resurs, jer je za nastanak zemljišnog sloja potreban mnogo duži vremenski period od životnog veka jedne ili više generacija ljudi.

Gotovo svaki vid zagađenja koji je povezan sa zemljištem na kraju dospeva i u vodu, usled međusobne povezanosti ova dva medijuma životne sredine. Kiše spiraju materijal iz zemljišta i time zagađuju podzemne vode, a time i površinske vodotokove. Takođe, industrijska poljoprivreda zahteva velike količine vode za navodnjavanje, ali i dobijanje hemijskih preparata za tretiranje zemljišta. Nakon što prođe kroz takav proces voda postaje neupotrebljiva za ljudsku upotrebu, ali i za navodnjavanje.

Količina ugljen-dioksida koji se usled poljoprivrede i intenzivne obrade zemljišta ispusti u atmosferu 2015. godine iznosila je 10-12% ukupne antropogene emisije (IPCC, 2013). Prilikom industrijske obrade zemljišta se koriste teške mašine za čiji je rad neophodna velika količina fosilnih goriva, naročito nafte. Proizvodnja različitih vrsta veštačkog đubriva, herbicida, pesticida, insekticida itd. zahteva uz velike količine vode i velike količine uložene energije, koja se, takođe, uglavnom dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Poljoprivreda je odgovorna za oko 50% globalne antropogene emisije metana CH4 i za 60% emisije dinitrogen- monoksida.

Osim zagađenja i uništavanja fizičkih medijuma životne sredine, intenzivna industrijska poljoprivreda negativno utiče i na biodiverzitet. Polja monokultura karakteristična su pojava za industrijsku poljoprivredu. Na ovakvim poljima postoji apsolutna dominacija samo jedne biljne vrste, dok se ostale sistematski uništavaju. Takva polja ne podržavaju opstanak insekata ni drugih životinjskih vrsta, jer im ne pružaju izvor hrane. Ovakva polja monokulture su idealna za širenje različitih bolesti i štetočina, jer ne postoji fizička barijera koja bi takvo širenje sprečila, a usled sađenja samo jedne vrste semena ostale biljke zbog istih ili jako sličnih genetskih osobina nemaju razvijen mehanizam odbrane.

Industrijska poljoprivreda je trebala da bude rešenje za problem prehrane rastućeg stanovništva. I za ostvarenje ovog cilja je ovakav vid proizvodnje hrane zakazao. Naime, broj gladnih na svetu se jako sporo smanjuje. Na grafiku je jasno vidljiva zavisnost proizvodnje hrane od tržišnih tendencija, pa je nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine broj gladnih naglo porastao usled skoka cena hrane. Nakon krize bile su potrebne godine da se broj gladnih na svetu vrati na pređašnji nivo. Do novog porasta broja gladnih na svetu došlo je u periodu između 2015. i 2017. godine. Uprkos tome što je ovo pitanje već dugo godina na agendi UN i što je iskorenjivanje siromaštva jedan od ciljeva održivog razvoja do 2030. godine, usled ovakvog načina proizvodnje i distribucije hrane sve su manje šanse da se ovaj problem reši.

Problem gladi u svetu nije čak ni pitanje tehnologije proizvodnje hrane i nedostatka hrane, već je političko pitanje raspodele hrane. Na godišnjem nivou proizvede se dovoljno hrane da zadovolji nutritivne potrebe i više od 7.7 milijardi ljudi, koliko danas živi na planeti Zemlji. Čak trećina ukupno proizvedene hrane se ne iskoristi i baci. Takođe, velike količine hrane koju bi ljudi mogli da koriste odlazi na ishranu životinja, a značajne površine zemljišta nalaze se pod usevima namenjenim za proizvodnju biogoriva, umesto da se na njima proizvodi hrana.

Dok se, sa jedne strane, u ime slobodnog tržišta stvara monopol u kojem mali broj kompanija kontroliše većinu svetske proizvodnje semena, agrohemikalija i distribuciju hrane (Agrifood Atlas, 2017), mali farmeri, zapravo, hrane svet. Prema pojedinim izveštajima male farme, koje zauzimaju tek 25% ukupnog obradivog zemljišta, hrane 70% svetske populacije. Komodifikacija i liberalizacija proizvodnje hrane male farmere stavljaju u nepovoljni položaj, a naročito su na udaru farmeri koji hranu uzgajaju u zemljama periferije i poluperiferije. Globalna tendencija je da se broj malih farmi smanjuje, dok se prosečne površine farmi uvećavaju.

Proces osiromašenja i smanjenja broja malih proizvođača hrane sve više ugrožava već nestabilni globalni sistem proizvodnje hrane. Za razliku od malih proizvođača koji uz proizvodnju hrane imaju za cilj i da sačuvaju zemljište, kako bi i u budućnosti mogli da ga koriste, agrobiznis se vodi isključivo logikom profita. Logika profita svodi se na izvlačenje vrednosti u svakom delu proizvodnog procesa, uz minimalizovanje troškova proizvodnje. S ciljem minimalizovanja troškova proizvodnje zemljište i ljudi koji na njemu rade se maksimalno iskorišćavaju, pa se često dešava da nakon završetka proizvodnog ciklusa zemljište ostane neupotrebljivo. Gaje se one vrste koje donose najveći mogući profit, uz najmanje troškove, pa je česta upotreba genetski modifikovanog semena.

Predrag Momčilović

Fotografija: Predrag Momčilović

Tekst je sastavni deo publikacije “Održivost, odrast i hrana”, nastale u okviru istraživanja Platforme za teoriju i praksu društvenih dobara – Zajedničko. Publikaciju možete preuzeti OVDE