Nejednakost i klimatske promene

Najbogatijih 10% (oko 630 miliona) ljudi je odgovorno za 52% ukupnih globalnih ugljeničnih emisija u periodu od 1990. do 2015. godine, pokazuje novo istraživanje. Takvi nalazi potvrđuju da borba protiv klimatskih promena mora da bude i borba za socio-ekonomsku pravdu.

Uprkos tome što su emisije gasova sa efektom staklene bašte neznatno smanjene u 2020. godini usled COVID-19 pandemije, klimatska kriza se nastavlja. Samo ove godine snažni ciklon Amfan pogodio je Indiju i Bangladeš, dok još uvek gore šume po SAD, a sve to kao posledica izmenjenih klimatskih uslova. Borba protiv klimatskih promena mora da bude i borba za socio-ekonomsku pravdu jer samo tako je moguće uticati na i dalje rastuću emisiju gasova sa efektom staklene bašte.

Novo istraživanje Oksfama i Instituta za životnu sredinu u Stokholmu, otkriva krajnju nejednakost po pitanju ugljeničnih emisija koje su dovele svet na rub klimatske katastrofe. U ovom istraživanju se navodi da je 10% najbogatijih (oko 630 miliona) odgovorno za 52% ukupnih globalnih ugljeničnih emisija u periodu od 1990. do 2015. godine. Dok je 1% najbogatijih koji poseduju ukupno 44% globalnog bogatstva, odgovorno za 15% ukupnih ugljeničnih emisija.

Sa druge strane spektra 50% najsiromašnijih (preko 3.1 milijarda) u periodu 1990-2015 doprinelo je samo sa 7% ukupnih ugljeničnih emisija. Ovo istraživanje jasno pokazuje da najveći deo emisija 10% najbogatijih dolazi iz SAD i EU, dok emisija 1% najbogatijih dolazi pre svega iz SAD, ali i iz Kine kao i zemalja Bliskog istoka bogatih naftom.

Izvor: CONFRONTING CARBON INEQUALITY: Putting climate justice at the heart of the COVID-19 recovery / Oxfam

Ukoliko želimo da porast globalne temperature zaustavimo na ispod 1.5 C, kao što je navedeno u klimatskom sporazumu iz Pariza, moramo ostati u granicama proračunatog je ukupnog budžeta ugljeničnih emisija koji se smeju ispustiti u atmosferu. U periodu 1990-2015. godina je potrošeno oko 60% ukupnog ugljeničnog budžeta i to je 10% najbogatijih potrošilo čak 31% ugljeničnog bužeta. Predviđa se da će se do 2030. ovim tempom iscrpeti sav ugljenični budžet, čak i kada bi svi ostali postali potpuno ugljenično neutralni uz ovolike emisije 10% najbogatijeg dela populacije ugljenični budžet bio bi istrošen svega par godina kasnije.

Često se krivica za dalji rast emisije uglje-dioksida u atmosferi svodi na rastuću srednju klasu Kine i Indije, ali zapravo situacija je i u ovom slučaju dosta drugačija. Kao kod ukupnih emisija i za porast emisja najzaslužnije je onih 10% najbogatijih i oni su zaslužni za 46% rasta emisije CO2, dok je 40% populacije koja se može nazvati srednjom klasom zaslužno za rast emisije CO2 od 49%, a najsiromašnijih 50% doprineli su rastu emisija CO2 tek sa 6%.

Izvor: CONFRONTING CARBON INEQUALITY: Putting climate justice at the heart of the COVID-19 recovery / Oxfam

Ko pati usled klimatske nejednakosti

Dok bogati sever nesumljivo najviše doprinosi emisijama CO2 i uz to ima istorijsku odgovornost za emisije, stanovnici globalnog juga najizloženiji su efektima klimatskih promena.

izveštaju „Siromaštvo i Smrt: katastrofe i smrtnost 1996-2015“, koji je izdao Centar za istraživanje epidemiologije katastrofa uz podršku kancelarije UN-a za smanjenje rizika od katastrofa, navodi se da je smrtnost usled prirodnih nepogoda mnogo veća u siromašnim nego u bogatim zemljama. Čak 46.6% od ukupnog broja ili 627,232 smrti u periodu 1996-2015 desio se u zemljama sa niskim prihodima, dok 9.3% ili 124,706 smrti zabeleženo je u zemljama sa visokim prihodima.

Isti izveštaj pokazuje da je prosečna smrtnost po prirodnoj nepogodi na 100.000 stanovnika, u siromašnim zemljama oko 60 dok je u bogatim zemljama taj broj mnogosturko niži i iznosi svega oko 10. Ove brojke nedvosmisleno pokazuju usku povezanost stope siromaštva sa brojem smrtnih ishoda usled prirodnih nepogoda. A broj nepogoda stalno raste pa je u periodu 1976-1996 zabeleženo 3,017, dok se broj više nego duplirao u narednih dvadeset godina i iznosio 6,392. Usled ubrzane promene klime očekuje se da će broj prirodnih nepogoda i dalje biti u porastu, što pokazuje i 2020. godina koja je jedna od najaktivnijih kada su u pitanju udari uragana u Atlantiku.

Klimatske promene ne pogađaju jednako ni sve stanovnike u jednoj državi, pa se efekti razlikuju u odnosu na klasu, rod, rasu, zanimanje, godine starosti itd. Siromašni su u većoj opasnosti da budu izloženi ekstremnim klimatskim uslovima nego bogati usled nedostatka novca koji bi uložili u adaptaciju objekta stanovanja na klimatske promene. U SAD područija koje dominantno naseljavaju Afroamerikanci češće su na udaru, usled istorijske zanemarenosti i neinvestiranaja u adaptaciju, kao i manjim površinama pod zelnilom. U Kanadi je 8 od 10 prevremenih smrtnih slučajeva usled vrućine registrovano kod građana starijih od 60. godina. U Indiji su najviše na udaru klimatskih promena poljoprivrednici i oni koji se bave građevinom usled stalne izloženosti prirodnim uslovima koji često prelaze granicu preživljavanja za zdravu osobu.

Takođe žene u današnjem društvu mnogo manje doprinose klimatskim promenama, ali su mnogo više izložene njihovim posledicama. Primera radi u Švedskoj koja se često ponosi rodnom ravnopravnošću čak 75% emisija gasova iz automobila dolazi od muških vozača. Kada muškarci na globalnom severu emituju gasove sa efektom staklene bašte zaboravljaju da to dodatno otežava život ženama na globalnom jugu, koje onda moraju da provode više vremena na njivi da bi uzgajile jednake količine useva ili da pešače dodatno vreme da bi za porodicu obezbedile vodu čija se pristupačnost smanjuje usled izmenjenih klimatskih uslova.

Kako se boriti protiv klimatske nejednakosti?

Prva stvar koja je neophodna u borbi protiv klimatske nejednakosti je razbijanje mita da smo svi jednako odgovorni za klimatske promene, kao i da smo svi jednako pogođeni. Gore navedeni podaci nesumljivo pokazuju da su najbogatiji najviše odgovori za klimatske promene i da oni moraju snositi najveću odgovornost za ublažavanje i adaptaciju na izmenjene klimatske uslove.

Trenutni obrasci potrošnje po glavi stanovnika najbogatijih 1% su 35 puta veći od ciljeva predviđenih za 2030. godinu, dok su čak 100 puta veći od potošnje po glavi stanovnika 50% najsiromašnijih.

Oporezivanje bogatstva, kao i progresivni porezi na emisije CO2 mogli bi da budu početna tačka ka jednakijem društvu koje bi značajno smanjilo rizik od daljih promena klime. Ukidanje neoporezivog statusa avionskog goriva, kao i bezuslovno spašavanje vazduhoplovne industrije mogli bi da dovedu do smanjenja emisija i uštede novca koji bi onda mogao da bude investiran u javni sektor i kojim bi se kreirala nova nisko ugljenična radna mesta.

Sve ove napore mora da prati i društvena promena koja bi dovela do pravedne tranzicije i koja bi omogućila smanjenje emisija CO2 uz rast jednakosti i unapređenje socio-ekonomskog statusa najranjivijih.

Predrag Momčilović

Tekst je orginalno objavljen na portalu Mašina